Порука Првог председништва за август 2017.
Живот ученика
Пре тридесет година у Гани, млада студенткиња по имену Дое први пут је ушла у састајалиште светаца последњих дана. Пријатељица је позвала Дое да иде са њом, а Дое је била радознала да сазна како Црква изгледа.
Људи тамо су били веома фини и срдачни па није могла да се не запита: „Каква је ово црква?”
Дое је била толико импресионирана да је одлучила да више сазна о Цркви и људима у њој, који су били испуњени са толико радости. Али на самом почетку, добронамерна породица и пријатељи почели су да јој се противе на сваком кораку. Говорили су ужасне ствари о Цркви и трудили су се колико год су могли да је одврате.
Али Дое је примила сведочанство.
Имала је веру, заволела је Јеванђеље које јој испунило живот радошћу. И тако је ушла у воде крштења.
После тога је много проучавала и молила се. Постила је и настојала да има утицај Светог Духа у свом животу. Захваљујући томе, Доино сведочанство и вера постајали су све јачи и дубљи. На крају је одлучила да служи пуновремену мисију за Господа.
По повратку са мисије удала се за бившег мисионара, управо оног који ју је крстио неколико година раније, и касније су се запечатили у Храму Јоханезбург Јужна Африка.
Много година је прошло откако је Дое Каку први пут искусила радост Јеванђеља Исуса Христа. Током тог времена, живот јој није увек био пријатан. Поднела је свој део бола и очаја, укључујући губитак двоје деце – дубоко бол због тих искустава још увек јој лежи на срцу.
Али она и њен супруг, Ентони, неговали су међусобну блискост као и блискост са својим вољеним небеским Оцем, кога су волели свим срцем.
Данас, 30 година након што је ушла у воде крштења, сестра Каку је недавно завршила још једну пуновремену мисију, овог пута са својим мужем, који је био председник мисије у Нигерији.
Они који познају сестру Каку кажу да постоји нешто посебно у вези са њом. Она зрачи. Тешко је провести време са њом, а да се и сами не осећате срећније.
Њено сведочанство је сигурно: „Знам да ме Спаситељ види као своју ћерку и пријатељицу (видети Moсија 5:7; Eтер 3:14),” каже она. „И учим и веома се трудим да будем Његова пријатељица – не само речима него и поступцима.”
Ми смо ученици
Прича сестре Каку слична је причама многих других. Имала је жељу да сазна истину, платила је цену да би стекла духовно светло, показивала је љубав према Богу и другим људима, и на том путу је доживљавала тешкоће и тугу.
Али без обзира на противљење, без обзира на тугу, наставила је даље са вером. И што је подједнако важно, задржала је радост. Пронашла је начин не само да поднесе животне тешкоће, него и да напредује упркос њима!
Њена прича је слична вашој и мојој.
Наше путовање ретко протиче глатко и без искушења.
Сви доживљавамо бол, разочарење и тугу.
Чак се с времена на време осећамо обесхрабрено и преоптерећено.
Али они који живе животом ученика – који остају верни и иду напред са вером, који се уздају у Бога и држе Његове заповести,1 који из дана у дан, из сата у сат живе по Јеванђељу, који пружају христолику службу у свом окружењу, једно по једно добро дело – то су они чија мала дела често праве велику разлику.
Они који су барем мало љубазнији, више праштају, и милостивији су, милостиви су који ће примити милост.2 Они који чине овај свет бољим местом, и уз то су брижни и пуни љубави, и труде се да живе благословеним, задовољним, и спокојним животом ученика Исуса Христа, управо су они који ће на крају пронаћи радост.
Спознаће да је „љубав Божја која се излива у срца деце човечје… од свега најпожељниј[а]… и души највећа радост.”3
© 2017 by Intellectual Reserve, Inc. Сва права су задржана. Штампано у Немачкој. Одобрење за енглески језик: 6/17. Превод одобрен: 6/17. Наслов оригинала: First Presidency Message, August 2017. Serbian. 97928 202