Љубав—суштина Јеванђеља

Председник Tомас С. Монсон

Не можемо истински волети Бога ако не волимо своје сапутнике на овом смртничком путовању.

Моја вољена браћо и сестре, када је наш Спаситељ послуживао међу људима, испитујући га, један законик га је упитао: „Учитељу, која је највећа заповест у закону?“

У Матеју је забележено да је Исус одговорио:

„Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом.

Ово jе прва и наjвећа заповест.

А друга jе као и ова: љуби ближњега свога као самога себе.”¹

Марко завршава извештај Спаситељевим речима: „Нема веће заповести од ове.”²

Не можемо истински волети Бога ако не волимо своје сапутнике на овом смртничком путовању. Исто тако, не можемо у потпуности волети своје ближње ако не волимо Бога, Оца свих нас. Апостол Јован нам каже: „И ову заповест имамо од њега: онај ко воли Бога, треба да воли и свог брата.”³ Сви смо ми духовна деца нашег Небеског Оца, и стога, браћа и сестре. Са том истином на уму, биће нам лакше да волимо сву Божју децу.

У ствари, љубав је сама суштина Јеванђеља, а Исус Христ је наш Пример. Његов живот је био заоставштина љубави. Исцељивао је болесне, подизао угњетене, спашавао грешнике. На крају, гневна руља Му је одузела живот. А ипак, још одзвањају Његове речи изговорене на Голготи: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине”⁴- узви-шени израз самилости и љубави у смртности.

Постоје многе особине којима се изражава љубав, као што су љубазност, стрпљење, несебичност, разумевање и праштање. У свим нашим односима, те и друге сличне особине помоћи ће да љубав, која је у нашим срцима, буде видљива.

Наша љубав обично се види у нашим свакодневним међусобним контактима. Најважнија ће бити наша способност да препознамо нечију потребу, а затим се одазовемо. Увек сам ценио осећања изражена у овој краткој песми:

Плакао сам у ноћи,
због кратковидости
што сам за нечију потребу био слеп;
Али још никада
нисам осетио жаљење
Што сам био сувише љубазан.5

Недавно сам сазнао за дирљив пример брижне доброте - оне која је имала невиђене резултате. Била је то година 1933, када је, због Велике депресије, прилика за запошљавање биле мало. Место догађаја је источни део Сједињених Америчких Држава. Арлин Бајсекер тек је завршила средњу школу. После дугог трагања за послом, коначно је успела да добије посао у фабрици одеће као кројачица. Радници фабрике били су плаћени само за потпуно исправно сашивене комаде које су свакодневно заједно шили. Што су више комада сашили, више су били плаћени.

Једног дана, убрзо пошто је почела да ради у фабрици, Арлин се суочила са поступком који ју је збунио и узрујао. Седела је за својом шиваћом машином безуспешно покушавајући да заврши комад на коме је радила извлачећи конац из њега. Чинило се да нема никога ко би јој помогао, јер су све остале кројачице журиле да заврше што више комада одеће. Арлин се осећала беспомоћно и безнадежно. Почела је тихо да плаче.

Прекопута Арлин седела је Бернис Рок. Она је била старија и искуснија као кројачица. Приметивши Арлинину узнемиреност, Бернис је оставила сопствени рад и отишла до Арлин, љубазно јој дајући упутства и помоћ. Остала је поред Арлин све док није стекла самопоуздање и била у стању да успешно заврши комад. Бернис се онда вратила својој машини, пропустивши прилику да заврши онолико комада колико је могла да није помагала.

Захваљујући овом чину љубави и доброте, Бернис и Арлин постале су доживотне пријатељице. Обе су се на крају удале и добиле децу. Негде 1950-тих година, Бернис, која је била члан Цркве, дала је Арлин и њеној породици примерак Мормонове књиге. Године 1960. Арлин, њен муж и деца постали су чланови Цркве. Касније су се запечатили у светом храму Божјем.

Као резултат саосећања које је Бернис показала када је изашла да помогне некоме кога није познавала али ко је био у невољи и била му је потребна помоћ, безброј појединаца, живих и мртвих, сада уживају у спасоносним обредима Јеванђеља.

У животу нам се свакодневно пружају прилике за показивање љубави и доброте онима око нас. Председник Спенсер В. Кимбал је рекао: „Морамо упамтити да су смртници које срећемо на паркингу, у канцеларијама, лифтовима и на другим местима, део људског рода који нам је Бог дао да га волимо и служимо му. Узалудно је говорити о општем братству људског рода ако не можемо да се према онима који су око нас односимо као према нашој браћи и сестрама.”⁶

Често прилике за показивање наше љубави долазе неочекивано. Један пример такве прилике појавио се у једном новинском чланку у октобру 1981. Био сам толико импресиониран љубављу и саосећањем испричаним у њему да сам исечак чувао у својој архиви преко 30 година.

Чланак говори о томе како је стални лет Alaska Airlines-а из Анкориџа, на Аљасци, до Сијетла, у Вашингтону - лет са 150 путника - преусмерен до удаљеног града на Аљасци, како би се превезло тешко повређено дете. Двогодишњи дечак је повредио артерију на руци приликом пада на комад стакла док се играо у близини своје куће. Градић је био 725 км јужно од Анкориџа и свакако није био на путу лета. Међутим, лекари који су се трудили да помогну дечаку послали су захтев за помоћ, и тако је лет преусмерен како би дете било укрцано и одведено у Сиетл ради збрињавања у болници.

Када се авион спустио близу тог удаљеног града, лекари су обавестили пилота да дечак толико крвари да неће моћи да преживи лет до Сиетла. Донета је одлука да лети још 320 км до Џуна, на Аљасци, најближег града са болницом.

Након транспортовања дечака до Џуноа, лет је усмерен према Сиетлу, сатима касније од реда вожње. Нико од путника се није жалио, иако је већина њих пропустила састанке и повезане летове. У ствари, док су минути и сати пролазили, скупљали су новац и сакупили су знатну суму за дечака и његову породицу.

Непосредно пред слетање у Сиетлу, путници су клицали од радости када је пилот саопштио да је преко радија примио вест да ће дечак бити добро.⁷

На памет ми падају речи стиха: „Али милосрђе је чиста љубав Христова, и траје заувек. И ко год се нађе да га има у последњи дан, биће му добро.”⁸

Браћо и сестре, неке од наших најважнијих прилика за показивање љубави, налазе се међу зидовима сопственог дома. Љубав треба да буде сама окосница породичног живота, а ипак понекад није. У њему може бити превише нестрпљења, превише расправа, превише свађа, превише суза. Председник Гордон Б. Хинкли тужно је запитао: „Зашто [они] које волимо [највише] тако често постају мета наших оштрих речи? Зашто понекад говоримо попут бодежа који тешко повређује?”⁹ Одговори на ова питања могу бити различити за сваког од нас, а ипак истина је да разлози уопште нису важни. Да бисмо држали заповест да волимо једни друге, морамо се опходити једни према другима са љубазношћу и поштовањем.

Наравно, биће тренутака када ће дисциплиновање бити потребно. Сетимо се, међутим, савета који се налази у Учењу и заветима - наиме, да када је то неопходно укоримо, а после тога покажемо више љубави.¹⁰

Надам се да ћемо се увек трудити да будемо обзирни и осетљиви на размишљања, осећања и околности оних око нас. Немојмо вређати нити омаловажавати. Уместо тога, будимо милостиви и пуни охрабрења. Морамо бити опрезни у ономе што чинимо како неопрезним речима или делима не бисмо нарушили поверење других.

Праштање треба да иде руку под руку са љубављу. У нашим породицама, као и са нашим пријатељима, може бити повређених осећања и несугласица. Понављам, заиста није важно колики је проблем. Не сме се и не треба допустити да он нагриза, расте и на крају уништи. Оптуживање држи ране отвореним. Само праштање исцељује.

Једна дивна дама која је у међувремену преминула, посетила ме је једног дана и неочекивано ми испричала нешто због чега се кајала. Испричала је догађај који се десио много година раније и у који је био укључен суседни фармер, некада добар пријатељ, али са којим се она и њен супруг нису сложили у више наврата. Једног дана фармер је питао да ли може ићи пречицом преко њиховог имања да би стигао до своје њиве. У том тренутку је застала и дрхтавим гласом рекла: „Брате Монсон, нисам му дозволила да пређе преко нашег имања, ни тада ни касније, него сам му рекла да до свог имања иде около, дужим путем пешице. Њега више нема, али ах, желела бих да могу да му кажем: Жао ми је. Како бих желела да имам другу шансу да будем љубазна.“

Док сам је слушао, на ум си ми дошле сетне речи Џона Гринлифа: „Од свих тужних речи језика или пера, најтужније су ове: ‘Могло је бити!’”¹¹ Браћо и сестре, ако се будемо опходили према другима са љубављу и љубазним уважавањем, избећи ћемо таква жаљења.

Љубав се изражава на много препознатљивих начина: осмехом, махањем руке, љубазним речима, комплиментом. Остали изрази могу бити суптилнији, као што је показивање интересовања за туђе активности, поучавање неком начелу љубазно и стрпљиво, посета некоме ко је болестан или везан за кућу. Овим речима и поступцима као и многим другим може се показати љубав.

Дејл Карнеги, познати амерички писац и предавач, веровао да свака особа има у себи моћ да увећа срећу у свету … упућивањем речи искрене захвалности некоме ко је усамљен или обесхрабрен.“ Он је рекао: „Вероватно ћете до сутра заборавити љубазне речи које сте рекли данас, али прималац их може ценити читавог живота.”¹²

Можемо почети сада, већ данас, да показујемо љубав према свој Божјој деци, било да су чланови наше породице, или наши пријатељи, само познаници, или потпуни странци. Сваког јутра кад устанемо, одлучимо да одговоримо са љубављу и љубазношћу шта год да нам се деси.

Моја браћо и сестре, несхватљива је Божја љубав према нама. Због те љубави Он је послао свога Сина који нас је довољно волео да би свој живот дао за нас, да ми можемо имати вечни живот. Када разумемо тај неупоредиви дар, срца су нам испуњена љубављу према нашем Вечном Оцу, према нашем Спаситељу, и целом човечанству. Да тако буде, моја је усрдна молитва, у име Исуса Христа, амен.