Порука Првог председништва
Наша одговорност да спасавамо
За свеце последњих дана потреба за спасавањем наших браће и сестара, који су се из овог или оног разлога удаљили од црквене активности, од вечног је значаја. Да ли познајемо такве људе који су некада прихватили јеванђеље? Ако је одговор потврдан, шта је наша дужност како бисмо их спасили?
Помислите на старија лица, удовце и удовице, и болесне који су изгубљени. Они су веома често у сушној и пустој дивљини самоће која се зове усамљеност. Када младост прође, здравље пропадне, снага ишчезне, када се светлост наде једва назире, може им помоћи и подупрети их рука помоћи и срце испуњено саосећањем.
Наравно, има и других којима је потребан спас. Неки се боре са грехом, док други лутају у страху, безвољности или незнању. Из ко зна ког разлога, удаљили су се од активности у Цркви. И скоро је сигурно да ће остати изгубљени уколико се у нама—активним члановима Цркве —не пробуди жеља да спасавамо.
Неко ко ће показати пут
Пре неког времена примио сам писмо од човека који је одступио од Цркве. Он је оличење веома великог броја наших чланова. Пошто је описао како је постао неактиван, написао је:
„Имао сам толико много, а сада имам тако мало. Несрећан сам и осећам се као да ми ништа не полази за руком. Јеванђеље никада није напустило моје срце, иако је отишло из мог живота. Молим вас да се молите за мене.
Молим вас не заборавите нас који смо отишли —изгубљене свеце последњих дана. Знам где је Црква, али понекад мислим да ми је потребан неко други да ми покаже пут, охрабри ме, уклони моје страхове и изнесе ми своје сведочанство.”
Док сам читао ово писмо, сетио сам се посете једном од великих светских уметничких галерија—чувеном Музеју Викторије и Алберта у Лондону, у Енглеској. Ту се, у изванредном раму, налази ремек-дело које је 1831. године насликао Џозеф Малорд Вилијам Тарнер. Слику карактеришу тешки црни облаци и јарост узбурканог мора које наговештава опасност и смрт. Светло са насуканог брода допире издалека. У првом плану је велики чамац за спасавање кога подижу пенушави таласи. Мушкарци снажно веслају када чамац упада у буру. На обали стоји супруга и двоје деце, мокри од кише и шибани ветром. Забринуто гледају према мору. У глави сам скратио име слике. За мене је постало Спасавање.1
Усред животних олуја вреба опасност. Мушкарци и жене, дечаци и девојчице су заробљени и пред уништењем. Ко ће управљати чамцима за спасавање, остављајући удобност дома и породице, и кренути у спасавање?
Наш задатак није немогућ. На Господњем смо задатку; имамо право на Господњу помоћ.
Током Учитељеве службе, Он је позвао рибаре са Галилејског језера да напусте своје мреже и следе Га, говорећи: „Учинићу вас ловцима људскијем.”2 Треба да се придружимо мушкарцима и женама рибарима како бисмо могли пружити сваку могућу помоћ.
Наша је дужност да спасавамо оне који су напустили сигурност активности, како би се те особе привеле столу Господњем да се госте Његовим речима, да уживају пратњу Његовог Духа, и да не буду више „туђини ни дошљаци него [да живе] са светима и [буду] домаћи Богу.”3
Начело љубави
Открио сам да постоје два основна разлога која доводе до повратка активности и промене ставова, навика и поступака. Прво, појединци се враћају јер им је неко указао на њихове вечне могућности и помогао им да одлуче да их остваре. Мање активне особе не могу дуго бити задовољне осредњошћу када схвате да им је изврсност надохват руке.
Друго, неки се враћају јер су вољене особе или “домаћи са светима” следили Спаситељев савет да воле своје ближње као себе саме,4 и помогли су другима да им се снови остваре и амбиције реализују.
Катализатор у том процесу је био— и увек ће бити—начело љубави.
На веома стваран начин, те особе које су се насукале у олујном мору Тарнерове слике су попут многих наших мање активних чланова који очекују спас од оних који управљају чамцима за спасавање. Њихова срца чезну да приме помоћ. Мајке и очеви се моле за своје синове и ћерке. Супруге се моле небесима да допру до својих мужева. Понекад се деца моле за своје родитеље.
Моја је молитва да можемо имати жељу да спасемо мање активне и вратимо их радости јеванђеља Исуса Христа, да могу са нама учествовати у свему што то пуно заједништво нуди.
Треба да спасавамо изгубљене у нашем окружењу: старија лица, удовце и удовице, болесне, особе са инвалидитетом, мање активне, и оне који не држе заповести. Можемо им пружити руку која помаже и срце које саосећа. На тај начин ћемо донети радост у њихова срца, а ми ћемо искусити велико задовољство које имамо када помажемо другима на путу ка вечном животу.
© 2013 by Intellectual Reserve, Inc. All rights reserved. Printed in Germany. Одобрење за енглески језик: 6/13. Превод одобрен: 6/13. Превод First Presidency Message, October 2013. Serbian 10670 202
Поука из ове поруке
Размислите о томе да упитате људе које посећујете да ли знају некога ко има проблема са одласком у цркву. Можете да изаберете једну особу и поразговарате о начинима показивања љубави, као што је да је позовете на кућно породично вече или да сврати на ручак или вечеру.