Порука Првог председништва за март 2013. године
Ћути, престани
Једнога дана пре неколико година, пошто сам завршио све послове у канцеларији, обузео ме је јак осећај да треба да посетим старију удовицу која је била пацијент у старачком дому у Солт Лејк Ситију. Одмах сам отишао тамо.
Ушао сам у њену собу и видео да је празна. Питао сам једну службеницу за њу, а она ме је упутила у дневни боравак. Тамо сам нашао ту драгу удовицу у друштву њене сестре и једне пријатељице које су јој биле у посети. Провели смо време у пријатном разговору.
Док смо разговарали, један човек је пришао вратима како би узео лименку сока из аутомата. Погледао ме је и рекао: „Гле, ти си Том Монсон.”
„Да,” одговорио сам. „А ти личиш на Хемингвеја.”
Потврдио је да је он Стивен Хемингвеј, син Алфреда Еугена Хемингвеја, који је служио као мој саветник када сам био бискуп пре много година и кога сам звао Џин. Стивен ми је рекао да је његов отац у истој згради и да је на самрти. Џин је дозивао моје име и породица је покушала да ступи у контакт са мном, међутим нису успели да нађу број мог телефона.
Сместа сам се извинио и отишао са Стивеном до собе мог бившег саветника где су била окупљена његова остала деца, без његове жене која је преминула неколико година раније. Чланови породице су мој сусрет са Стивеном у дневном боравку сматрали одговором Небеског Оца на њихову велику жељу да видим њиховог оца пре него што умре и одазовем се на његов позив. И ја сам имао тај осећај, јер да Стивен није ушао у просторију баш тада, не бих уопште знао да је Џин у згради.
Дали смо му благослов. Дух мира је преовладао. Имали смо леп сусрет после ког сам отишао.
Идућег јутра сам примио телефонски позив којим ми је саопштено да је Џин Хемингвеј умро—само 20 минута после благослова ког смо му дали њего син и ја.
Тихо сам се помолио у знак захвалности Небеском Оцу за његово вођство које ме је подстакло да посетим старачки дом и одвело до мог драгог пријатеља Алфреда Еугена Хемингвеја.
Склон сам да мислим да су мисли Џина Хемингвеја то вече —док смо уживали у пламену Духа, понизно се молили и изговарали свештенички благослов—одзвањале речима химне „Учитељу, олуја бесни”:
Остани, о благословени Откупитељу!
Не остављај ме више самог,
Радосно ћу направити благословену луку
И одморити се на блаженој обали.
Још увек волим ту химну и сведочим о утеси коју пружа:
Било да море олујно бесни
Или демони или људи, или шта друго,
Никаква вода не може свладати брод у коме борави
Господар океана, земље и небеса.
Сви они ће радо послушати вољу твоју:
Ћути, престани.1
Кроз сузе и искушења, кроз страхове и патње, кроз бол и усамљеност због губитка вољених особа, провејава уверење да је живот вечан. Наш Господ и Спаситељ је живи сведок да је тако.2 Његове речи у светим списима су довољне: „Утолите и познајте да сам ја Бог” (Псалми 46:10). Сведочим о тој истини.
© 2013 by Intellectual Reserve, Inc. Сва права су задржана. Printed in Germany. Одобрење за енглески језик: 6/12. Превод одобрен: 6/12. Наслов оригинала: First Presidency Message, March 2013. Serbian. 10663 202
Поука из ове поруке
Ова порука може утешити оне који су због смрти изгубили вољену особу или оне који се боре са неким искушењем. Поред поруке председника Монсона, можете прочитати један од следећих стихова, у зависности од потреба оних које поучавате: Joв 19:25–26; 1. Коринћанима 15:19–22; Moсија 24:13–15; Учење и завети 122:7–9. Ако сте подстакнути, можете посведочити о миру који вам је Спаситељ пружио у вашим искушењима.