Ви сте му важни

Од председника Дитера Ф. Ухдорфа,

другог саветника у Првом председништву

За мерење људске душе Господ користи мерила итекако другачија од светских.

Мојсија, једног од највећих пророка икада, подигла је фараонова ћерка и он је првих 40 година свог живота провео у краљевским одајама Египта. Из прве руке је познавао славу и величанство древног царства.

Годинама касније, на врху удаљене планине, далеко од сјаја и величанства моћног Египта, Мојсије је стајао у Божјем присуству и разговарао са Њим лицем у лице као што се човек обраћа свом пријатељу.¹ Током те посете, Бог је показао Мојсију својих руку дело, допуштајући му да баци поглед на Његово дело и славу. На крају визије, Мојсије се срушио на земљу, оставши сатима у таквом стању. Када му се коначно повратила снага, схватио је оно што му, током свих година проведених на двору фараона, није никада раније пало на памет.

„Знам”, рекао је, „да човек није ништа.”²

Мање вредимо него што нам се чини

Што више учимо о универзуму, то нам је јасније – барем у малој мери – шта је Мојсије знао. Универзум је толико простран, мистериозан и величанствен да је несхватљив људском уму. „Безбројне светове створих” рекао је Мојсију.³ Чудесно ноћно небо је дивно сведочанство о тој истини.

Мало је ствари које су ме испуниле таквим невероватним одушевљењем, као када у мрачној ноћи летим преко океана и континената и кроз прозор своје кабине посматрам бесконачну славу милиона звезда.

Астрономи су покушали да изброје звезде универзума. Једна група научника процењује да је број звезда које се могу регистровати нашим телескопом 10 пута већи од броја свих зрна песка на светским плажама и у пустињама.⁴

Овај закључак невероватно наликује објави древног пророка Еноха: „Кад би било могуће да човек преброjи делиће земље, да, милионе земаља попут ове, не би то био ни почетак броjа створова твоjих.”⁵

С обзиром на распрострањеност Божјих творевина, није ни чудо што је велики краљ Венијамин саветовао свој народ: „Увек задржите у сећању величину Божју и ништавност своју.”⁶

Више вредимо него што нам се чини

Али иако човек није ништа, чуди ме и интригира помисао на то да „вредност је душа велика у очима Божјим.”⁷

И мада можемо да посматрамо немерљива пространства универзума и кажемо: „Шта је човек у поређењу са величанством стварања? ” Сам Бог каже да смо ми разлог због ког је створио универзум! Његово дело и слава – сврха овог величанственог универзума – огледају се у спашавању и уздизању човечанства.⁸ Другим речима, непрегледна вечност, славе и мистерије бесконачног простора и времена створени су на корист обичних смртника налик вама и мени. Наш Небески Отац је створио универзум да бисмо постигли свој потенцијал као Његови синови и ћерке.

Ово је људски парадокс: У поређењу са Богом, човек није ништа; међутим, ми смо Богу све. Док се покрај бесконачног стварања чини као да нисмо ништа, искра вечне ватре гори у нашим грудима. Имамо несхватљиво обећање уздизања – светова без краја – надохват руке. А Бог искрено жели да нам помогне да га досегнемо.

Замка поноса

Велики претворник зна да је једно од најефикаснијих средстава за одвлачење Божје деце са правог пута позивање на крајности људског парадокса. Код неких се позива на њихову гордост, бодрећи их и охрабрујући да верују у илузију самоважности и непобедивости. Говори им да су превазишли средину и да су, због својих способности, урођеног права или лепоте, изван просечних мерила која их окружују. Наводи их на закључак да стога нису подложни ничијим правилима и да не треба да их интересују било чији проблеми.

За Абрахама Линколна се каже да је волео песму која гласи:

Ах, чему понос смртничког духа?
Налик ужурбаном метеору, облаку што пролеће.
Као одблесак муње, преламање таласа,
Човек из овог живота у гроб се спушта да одмори.9 

Ученици Исуса Христа схватају да је, у поређењу са вечношћу, наше постојање у овој смртничкој сфери само „кратка века” у простору и времену.¹⁰ Знају да права вредност једне особе нема никакве везе са оним што свет високо цени. Знају да можете да нагомилате паре целога света, али да њима нећете моћи да купите ни векну хлеба у складу са небеском економијом.

Они који ће „баштинити царство Божје”¹¹ су они који постају „попут детета, послушан, кротак, понизан, стрпљив, пун љубави.”¹² „Јер сваки који се сам подиже понизиће се; а који се сам понижује подигнуће се.”¹³ Такви ученици разумеју да „када сте у служби ближњему својем само сте Богу у служби.”¹⁴

Нисмо заборављени

Још један начин на који Сотона изврће истину је обесхрабривањем. Покушава да усмери наше мисли на сопствену ништавност док не почнемо да сумњамо у величину сопствене вредности. Каже нам да смо превише ситни да би ико обратио пажњу на нас, да смо заборављени – поготово од стране Бога.

Дозволите ми да поделим са вама једно лично искуство које би могло да помогне онима који се осећају ништавно, заборављено или усамљено.

Пре много година учествовао сам у обуци пилота Ваздушне флоте Сједињених Држава. Био сам далеко од дома, млади војник из западне Немачке, рођен у Чехословачкој и одрастао у источној Немачкој, а енглески сам једва говорио. Јасно се сећам свог пута до наше базе за обуку у Тексасу. Био сам у авиону, седео сам до путника који је говорио јаким јужњачким акцентом. Нисам могао да разумем скоро ниједну реч. Заправо, питао сам се да ли сам све време учио погрешан језик. Ужасно ме је плашила помисао да морам да се такмичим за жељено место на пилотској обуци против студената којима је енглески био матерњи језик.

Када сам стигао у ваздушну базу у градићу Биг Спрингс, у Тексасу, потражио сам и пронашао огранак светаца последњих дана који је чинила шачица дивних чланова, који су се окупљали у изнајмљеним собама у самој бази. Чланови су били у процесу изградње малог састајалишта које би служило као трајнија локација за Цркву. У тим временима чланови су били одговорни за већину радова на новим зградама.

Дан за даном присуствовао сам обуци пилота и учио што сам више могао, а потом бих проводио већи део свог слободног времена радећи на новом састајалишту. Тамо сам научио да два са четири није плесни корак, већ парче дрвета. Такође сам научио важну вештину за преживљавање која се огледала у избегавању палца при закивању ексера.

Толико сам времена проводио радећи на састајалишту да је председник огранка – који је био и један од наша четири инструктора – изразио забринутост да би можда требало да посветим више времена учењу.

Моји пријатељи и будући пилоти су такође активно користили своје слободно време, мада мислим да бих са сигурношћу могло да се каже да неке од тих активности не би биле у складу са данашњим памфлетом За јачање омладине. Што се мене тиче, уживао сам као активни део овог малог западно-тексашког огранка, усавршавајући новостечене столарске вештине и енглески, док сам испуњавао свој позив да поучавам на већу старешина и у Недељној школи.

У то време је Биг Спрингс, упркос свом имену, било мало, безначајно и непознато место. А ја сам се често исто тако осећао – безначајно, непознато и поприлично усамљено. Ипак, никада се нисам упитао да ли ме је Господ заборавио нити да ли ће икада моћи да ме пронађе тамо. Знао сам да Небеском Оцу није битно где се налазим, како сам се показао у односу на друге на обуци или који је мој црквени позив. Оно што му је било битно јесте да сам давао све од себе, да је моје срце било уз Њега и да сам био спреман да помогнем људима око себе. Знао сам да ће, ако урадим оно што је исправно – ако дам све од себе – све бити у реду са мном.

Тако је и било.¹⁵

Последњи ће бити први

Господа не интересује да ли проводимо своје дане радећи на мермерним или шталским просторијама. Зна где смо, ма колико наше околности биле скромне. Користиће – на свој начин и за своје свете циљеве – оне чија су срца уз Њега.

Бог зна да су неке од највећих душа које су икада живеле оне које се никада неће појавити у историјским хроникама. То су благословене, понизне душе које следе Спаситељев пример и проведе своје дане чинећи добро.¹⁶

Један такав пар, родитељи мога пријатеља, за мене су пример овог начела. Муж је радио у челичани у Јути. У време ручка би извадио своја Света писма или црквени часопис и читао. Када су то видели други радници, исмевали су га и нападали његова уверења. Кад год су то радили, он им се обраћао са благошћу и самоувереношћу. Није дозволио да га њихово непоштовање наљути или поколеба.

Годинама касније, један од гласнијих исмевача се озбиљно разболео. Пре своје смрти, затражио је да овај скроман човек говори на његовој сахрани – што је он и учинио.

Овај верни члан Цркве никада није имао добар социјални статус или богатство, али његов утицај је оставио дубок траг на све који су га познавали. Умро је у индустријској несрећи, када се зауставио да помогне другом раднику који се заглавио у снегу.

Годину дана касније његова удовица је подвргнута хируршкој интервенцији на мозгу, која ју је оставила одузетом. Али људи воле да проводе време са њом, зато што уме да слуша. Памти. Брине. Пошто не може да пише, запамтила је бројеве телефона све своје деце и унучади. Са љубављу памти рођендане и годишњице.

Они који је посећују, одлазе од ње осећајући се боље у вези са својим животом и са самим собом. Осећају њену љубав. Знају да јој је стало. Никада се не жали, већ своје дане проводи у благосиљању живота других. Један од њених пријатеља је рекао да је ова жена једна од неколицине људи међу онима које је икада упознао, која заиста представља пример љубави и живота Исуса Христа.

Овај пар би први могао да каже да није од велике важности овоме свету. Али Господ за мерење вредности душе користи сасвим другачија мерила од светских. Он познаје овај верни пар; воли их. Њихова дела су живи сведоци њихове снажне вере у Њега.

Ви сте му важни

Браћо и сестре, можда је истина да човек није ништа у поређењу са величином универзума. Понекад се чак можемо осетити безначајнима, невидљивима или заборављенима. Али увек памтите – ви сте Му важни! Ако икада посумњате, сетите се ова четири божанска принципа:

Прво, Бог воли понизне и кротке, јер су они „највећи у царству небескоме.”¹⁷

Друго, Господ поверава проглашавање „пунине Његовог јеванђеља слабима и припростима све до на крај света.”¹⁸ Одлучио је да слаби света иступе и да ће „посрамити моћне и јаке”¹⁹ и „да посрами јако.”²⁰

Треће, ма где живели, ма колико ваше околности биле скромне, запослење мизерно, колико год да су ваше способности ограничене и ваш изглед просечан или ма колико се ваш позив у Цркви чинио малим, нисте невидљиви вашем Небеском Оцу. Он вас воли. Познаје ваше понизно срце и многа ваша дела љубави и доброте. Заједно, она обликују трајно сведочанство о вашој верности и вери.

Четврто и последње, молим вас да увидите да оно што сада видите и доживљавате није заувек. Нећете увек осећати усамљеност, тугу, бол или обесахрабрење. Имамо верно обећање од Бога да неће заборавити нити напустити оне чија су срца уз Њега.²¹ Имајте наду и верујте у то обећање. Научите да волите вашег Небеског Оца и постаните Његови ученици у речи и делу.

Будите сигурни да уколико издржите, верујете у Њега и останете верни заповестима, једног дана ћете лично доживети обећање откривено апостолу Павлу: „Што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима, који га љубе.”²²

Браћо и сестре, најмоћније биће у универзуму је Отац ваших духова. Он вас познаје. Воли вас савршеном љубављу.

Бог вас види не само као смртничко биће на малој планети које живи један кратак временски период – Он вас види као своје дете. Види вас као биће које можете и треба да постанете. Жели да знате да сте Му важни.

Увек верујмо, имајмо поверење и ускладимо своје животе тако да можемо да постанемо свесни своје вечне вредности и потенцијала. Да увек будемо достојни вредних благослова које је наш Небески Отац припремио за нас, моја је молитва у име Његовог Сина, управо Исуса Христа, амен.

© 2011 by Intellectual Reserve, Inc. Сва права су задржана. Printed in Germany. Одобрење за енглески језик: 6/10. Превод одобрен: 6/10. Наслов оригинала: Visiting Teaching Message, November 2011. Serbian. 09771 202