1. Ево, догоди се да после краја Корихоровог, пошто Алма беше примио вести да Зорамци изопачују путеве Господње, и да Зорам, који беше вођа њихов, заводи срца људи да се клањају немим идолима, срце му поново поче венути због безакоња народа.

2. Јер беше то разлог велике жалости за Алму да зна за безакоња међу својим народом. Стога срце његово беше веома жалосно због раздвајања Зорамаца од Нефијаца.

3. Ево, Зорамци се беху окупили у земљи коју назваше Антионум, која беше источно од земље Зарахемле, која се простираше граничећи се скоро са обалом морском, и беше јужно од земље Јершон, а на југу се граничише са пустињом, а та пустиња беше пуна Ламанаца.

4. Ево, Нефијци се силно бојаше да ће Зорамци успоставити пријатељске односе са Ламанцима и да ће то бити извор великог губитка с нефијске стране.

5. И ево, како проповедање речи имаше велику тежњу да води народ према оном што је праведно – да, имаше то моћније дејство на ум народа него мач, или било шта друго што им се беше догодило – стога помисли Алма да је корисно да испробају вредност речи Божје.

6. Стога, узе Амона и Арона и Омнера, а Химнија остави у цркви у Зарахемли, али тројицу претходних поведе са собом, а и Амулека и Зезрома, који беху у Мелеку, а поведе и двојицу од синова својих.

7. А најстаријег од синова својих не поведе са собом, а име његово беше Хеламан. А имена оних које поведе са собом беху Шиблон и Коријантон. И то су имена оних који пођоше са њим међу Зорамце да им реч проповедају.

8. Ево, Зорамци беху отпадници од Нефијаца, стога реч Божја беше проповедана међу њима.

9. Али они упадоше у велике грешке, јер не хтедоше да гледају да држе заповести Божје и одредбе Његове у складу са законом Мојсијевим.

10. Нити хтедоше да се придржавају уредби црквених, да истрају у молитви и молби Богу свакодневно, да не би пали у искушење.

11. Да, укратко, изопачише путеве Господње у веома много прилика. Из тог разлога, дакле, Алма и браћа његова пођоше у земљу да им реч проповедају.

12. Ево, кад дођоше у земљу, гле, на велико чуђење своје, опазише да Зорамци беху изградили синагоге и да се окупљају заједно један дан у недељи, дан који назваше даном Господњим и служаху на начин који Алма и браћа његова никад не беху видели;

13. Они, наиме, имаху једно место направљено усред синагоге своје, место за стајање, које беше високо изнад главе, а на врх би стала само једна особа.

14. Стога, ко год би хтео да служи, морао би да изађе и стане на врх тога и испружи руке своје према небу, и јаким гласом повиче, говорећи:

15. Свети, свети Боже, верујемо да си Ти Бог, и верујемо да си свет, и да си дух био, и да дух јеси, и да ћеш заувек дух бити.

16. Свети Боже, верујемо да нас Ти раздвоји од браће наше, и не верујемо у предања браће наше која им беху предавана због детињарија очева њихових, него верујемо да нас Ти изабра да будемо Твоја света деца, и Ти нам такође обзнани да Христа неће бити.

17. Али, Ти си исти јуче, данас, и заувек. И Ти нас изабара да будемо спашени, док су сви око нас изабрани да гневом Твојим буду у пакао бачени. За ту светост, о Боже, ми Ти захваљујемо. И захваљујемо Ти, такође, што нас изабра да не будемо заведени безумним предањима браће наше, која их везују за веровање у Христа, које заводи срца њихова да лутају далеко од Тебе, Боже наш.

18. И поново ти захваљујемо, о Боже, што смо изабран и свет народ. Амен.

19. Ево, догоди да пошто Алма и браћа његова и синови његови беху чули ове молитве, зачудише се преко сваке мере.

20. Јер гле, сваки човек изађе и принесе те исте молитве.

21. Ево, то место назваше Рамеумптом, чије тумачење је свето постоље.

22. Ево, са тог постоља приношаху, сваки човек, потпуно исту молитву Богу, захваљујући Богу своме што их изабра и што их не заведе на предања браће њихове, и што срца њихова не беху обманута да верују у оно што ће доћи, о чему они ништа не знадоше.

23. Ево, када сав народ беше принео хвале на тај начин, вратише се својим кућама, никада не говорећи о Богу своме поново, све док се опет заједно не окупише код светог постоља да принесу хвале по обичају своме.

24. Ево, кад Алма то беше видео, срце му се растужи, јер беше видео да су опак и покварен народ. Да, беше он видео да су срца њихова ослоњена на злато, и на сребро, и на свакојака изврсна добра.

25. Да, и беше видео, такође, како се срца њихова узносе у охолости, до великог хвалисања.

26. И подиже глас свој према небу, и завапи, говорећи: О, колико дуго ћеш, о Господе, трпети да слуге твоје пребивају овде доле у телу, да посматрају тако велику опакост међу децом човечјом?

27. Гле, о Боже, они вапе ка Теби, а ипак срца су им прожета охолошћу њиховом. Гле, о Боже, они вапе ка Теби устима својим, док се надимају, и то до величине, ништавним стварима овог света.

28. Погледај, о Боже мој, скупоцене хаљине њихове, и прстење њихово, и наруквице њихове, и украсе њихове златне, и све драгоцености њихове којима се украшавају. И гле, срца су им ослоњена на њих, а ипак вапе ка Теби и кажу – Захваљујемо ти, о Боже, јер смо народ за Тебе изабран, док ће остали страдати.

29. Да, и кажу како им Ти обзнани да Христа неће бити.

30. О, Господе Боже, колико дуго ћеш трпети да таква опакост и невера буду међу овим народом? О, Господе, подари ми снагу да се могу носити са слабостима својим. Јер нејак сам, а таква опакост међу овим народом боли душу моју.

31. О, Господе, срце је моје веома жалосно, утеши душу моју у Христу. О, Господе, подари ми снагу да могу стрпљиво подносити ове невоље које ме сналазе због безакоња овог народа.

32. О, Господе, утеши душу моју и дај ми успеха, као и сарадницима мојим који су са мном – да, Амону и Арону и Омнеру, а и Амулеку и Зезрому, као и двојици синова мојих – да, и све њих утеши, о Господе. Да, утеши душе њихове у Христу.

33. Додели им да могу снагу имати, да могу поднети невоље своје које ће их снаћи због безакоња овог народа.

34. О, Господе, подари нам да можемо имати успеха приводећи их поново Теби кроз Христа.

35. Гле, о Господе, драгоцене су душе њихове, и многи од њих су браћа наша. Подари нам, стога, о Господе, моћ и мудрост да њих, браћу своју, можемо поново привести Теби.

36. Тад се догоди да када Алма изговори те речи, пљесну рукама над свима онима који беху са њим. И гле, кад пљесну над њима рукама својим, испунише се они Светим Духом.

37. А после тога се раздвојише један од другог, не мислећи на себе шта ће јести, или шта ће пити, или шта ће обући.

38. А Господ припреми за њих да не гладују, нити жедни да буду. Да, а и снагу им даде да не трпе никакве невоље, осим да буду прожети радошћу у Христу. Ево, беше то у складу са молитвом Алмином, и то зато што мољаше са вером.