Љубав - суштина Јеванђеља
Председник Томас С. Монсон
Не можемо истински волети Бога ако не волимо своје сапутнике на овом смртничком путовању.
Моја вољена браћо и сестре, када је наш Спаситељ послуживао међу људима, испитујући га, један законик га је упитао: „Учитељу, која је највећа заповест у закону?“
У Матеју је забележено да је Исус одговорио:
„Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом.
Ово jе прва и наjвећа заповест.
А друга jе као и ова: љуби ближњега свога као самога себе.”1
Марко завршава извештај Спаситељевим речима: „Нема веће заповести од ове.”2
Не можемо истински волети Бога ако не волимо своје сапутнике на овом смртничком путовању. Исто тако, не можемо у потпуности волети своје ближње ако не волимо Бога, Оца свих нас. Апостол Јован нам каже: „И ову заповест имамо од њега: онај ко воли Бога, треба да воли и свог брата.”3 Сви смо ми духовна деца нашег Небеског Оца, и стога, браћа и сестре. Ако ту истину имамо на уму, волети сву Божју децу постаће лакше.
У ствари, љубав је сама суштина Јеванђеља и Исус Христ је наш Пример. Његов живот је био заоставштина љубави. Исцељивао је болесне; угњетене је подизао; грешнике је спашавао. На крају, гневна руља је тражила Његов живот. А ипак, још одзвањају Његове речи изговорене на Голготи: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине”4 - највећи израз самилости и љубави у смртности.
Постоје многе особине које су изрази љубави, као што су љубазност, стрпљење, несебичност, разумевање и праштање. У свим нашим односима, ове и друге такве особине помоћи ће да се виде љубав у нашим срцима.
Обично наша љубав ће се исказивати у нашим свакодневним међусобним контактима. Најважнија ће бити наша способност да препознамо нечију потребу а затим одговоримо. Увек сам ценио осећања изражена у овој краткој песми:
Плакао сам у ноћи,
због кратковидости
што сам за нечију потребу био слеп;
Али још никада
нисам осетио жаљење
Што сам био сувише љубазан.5
Недавно сам био упознат са потресним примером брижне доброте - оне која је имала непредвиђене резултате. Била је 1933. година, када су због Велике депресије прилике за запошљавање биле оскудне. Место догађаја је било источни део Сједињених Америчких Држава. Арлин Бисекер је тек завршила средњу школу. После дугог трагања за послом, коначно је успела да добије посао у фабрици одеће као кројачица. Радници фабрике били су плаћани само за потпуно исправно сашивене комаде које су свакодневно заједно шили. Што су више сашили, више су били плаћени.
Једног дана, убрзо пошто је почела да ради у фабрици, Арлин се суочила са процедуром која ју је збунила и узрујала. Седела је за својом шиваћом машином безуспешно покушавајући да извуче конац како би завршила комад на коме је радила. Чинило се да нема никога ко би јој помогао, јер су све остале кројачице журиле да заврше што више комада одеће. Арлин се осећала беспомоћно и безнадежно. Почела је тихо да плаче.
Прекопута Арлин седела је Бернис Рок. Она је била старија и искуснија као кројачица. Приметивши Арлинину узнемиреност, Бернис је оставила свој сопствени рад и отишла до Арлин, љубазно јој дајући упутства и помоћ. Остала је поред Арлин све док није стекла самопоуздање и била у стању да успешно заврши комад. Бернис се онда вратила својој машини, пропустивши прилику да заврши онолико комада колико је могла да није помагала.
Захваљујући овом једном чину љубави и доброте, Бернис и Арлин постале су доживотне пријатељице. Обе су се на крају удале и добиле децу. Негде 1950-тих година, Бернис, која је била члан Цркве, дала је Арлин и њеној породици примерак Мормонове књиге. Године 1960. Арлин, њен муж и деца постали су чланови Цркве. Касније су се запечатили у светом храму Божјем. Касније су се запечатили у светом храму Божјем.
Као резултат саосећања које је Бернис показала када је изашла да помогне некоме кога није познавала али ко је био у невољи и била му је потребна помоћ, безброј појединаца, живих и мртвих, сада уживају у спасоносним обредима Јеванђеља.
Свакога дана у свом животу пружају нам се прилике да покажемо љубав и доброту онима око себе. Председник Спенсер В. Кимбал је рекао: „Морамо упамтити да су смртници које срећемо на паркингу, у канцеларијама, лифтовима и на другим местима, онај део људског рода који нам је Бог дао да га волимо и служимо му. Узалудно је говорити о општем братству људског рода ако не можемо да се према онима који су око нас односимо као према нашој браћи и сестрама.”6
Често нам прилике да покажемо љубав долазе неочекивано. Један пример такве прилике појавио се у новинском чланку у октобру 1981. Био сам толико импресиониран љубављу и саосећањем испричаним у њему да сам чувао исечак у својој архиви преко 30 година.
Чланак говори о томе како је стални лет Alaska Airlines-а из Анкориџа, на Аљасци, до Сијетла, у Вашингтону - лет са 150 путника - преусмерен до удаљеног града на Аљасци, како би се превезло тешко повређено дете. Двогодишњи дечак је повредио артерију на руци када је пао на комад стакла док се играо у близини своје куће. Градић је био 725 км јужно од Анкориџа и свакако није био на путу лета. Међутим, лекари који су се трудили да помогну дечаку послали су захтев за помоћ, и тако је лет преусмерен како би укрцали дете и одвели га у Сиетл како би био збринут у болници.
Када се авион спустио близу тог удаљеног града, лекари су обавестио пилота да дечак толико крвари да неће моћи да преживи лет до Сиетла. Донета је одлука да лети још 320 км до Џуна, на Аљасци, најближег града са болницом.
Након транспорта дечака до Џуноа, лет је усмерен за Сиетл, сатима касније него по реду вожње. Нико од путника се није жалио, иако је већина њих пропустила састанке и повезане летове. У ствари, док су минути и сати пролазили, сакупљали су новац и подигли знатну суму за дечака и његову породицу.
Непосредно пред слетање у Сиетлу, путници су клицали од радости када је пилот саопштио да је добио вест преко радија да ће дечак бити добро.7
На памет ми падају речи стиха: „Али милосрђе је чиста љубав Христова, и траје заувек. И ко год се нађе да га има у последњи дан, биће му добро.”8
Браћо и сестре, неке од наших најважнијих прилика за показивање љубави, налазе се међу зидовима сопственог дома. Љубав треба да буде у самој сржи породичног живота, а ипак понекад није. У њему може бити превише нестрпљења, превише расправа, превише свађа, превише суза. Председник Гордон Б. Хинкли је јадиковао: „Зашто [они] које волимо [већина] тако често постају мета наших оштрих речи? Зашто понекад говоримо као бодеж који тешко повређује?”9 Одговори на ова питања могу бити различити за сваког од нас, а ипак истина је да разлози уопште нису важни. Да бисмо држали заповест да волимо једни друге, морамо се опходити једни према другима са љубазношћу и поштовањем.
Наравно, биће тренутака када ће дисциплиновање бити потребно. Сетимо се, међутим, савета који се налази у Учењу и заветима - наиме, да када је неопходно укоримо, а после тога покажемо више љубави.10
Надам се да ћемо настојати да увек буде пажљив и осетљиви на мисли и осећања и околности оних око нас. Немојмо вређати или омаловажавати. Уместо тога, будимо милостиви и охрабрујући. Морамо пазити да не уништимо поверење друге особе неопрезним речима или делима.
Праштање треба да иде руку под руку са љубављу. У нашим породицама, као и са нашим пријатељима, може бити повређених осећања и несугласица. Понављам, заиста није важно каква ситница је у питању. Не може и не треба је оставити да нагриза, погорша се, и на крају уништи. Оптуживање држи ране отвореним. Само праштање исцељује.
Једна дивна дама која је у међувремену преминула, посетила ме је једног дана и неочекивано ми испричала о нечему због чега је жалила. Испричала је о догађају који се десио много година раније и у који је био укључен суседни фармер, некада добар пријатељ, али са којима се она и њен супруг нису слагали у више наврата. Једног дана фармер је питао да ли може ићи пречицом преко њиховог имања да би стигао до свог. У том тренутку је застала са причом, и са дрхтањем у гласу, рекла:„Брате Монсон, нисам му дозволила да пређе преко напег имања ни тада ни било када, него сам му рекла да иде около, дугим путем пешице до свог имања. Погрешила сам и сада ми је жао. Њега више нема, али ах, желела бих ад могу да му кажем: Жао мије. Како бих желела да имам другу шансу да будем љубазна.“
Док сам је слушао, на ум си ми дошле веома тужне речи Џона Гринлифа: „Од свих тужних речи језика или пера, најтужније су ове: ‘Могло је бити другачије!’”11 Браћо и сестре, ако се будемо опходили према другима са љубављу и љубазним уважавањем, избећи ћемо таква жаљења.
Љубав се изражава на много препознатљивих начина: осмехом, махањем руке, љубазним речима, комплиментом. Остали изрази могу бити суптилнији, као што је показивање интересовања за туђе активности, поучавање ннеком начелу љубазно и стрпљиво, посета некоме ко је болестан или везан за кућу. Овим речима и поступцима као и многим другим може се показати љубав.
Дејл Карнеги, познати амерички писац и предавач, веровао да свака особа има у себи моћ да увећа срећу у свету … упућивањем неколико речи искрене захвалности некоме ко је усамљен или обесхрабрени.“ Он је рекао: „Вероватно ћете до сутра заборавити љубазне речи које сте рекли данас, али прималац их може ценити читавог живота.”12
Можемо почети сада, већ данас, да показујемо љубав према свој Божјој деци, било да су чланови наше породице, или наши пријатељи, само познаници, или потпуни странци. Када устајемо сваког јутра, одлучимо да одговоримо са љубављу и љубазношћу шта год да се догоди.
Несхватљива је, моја браћо и сестре, Божја љубав према нама. Због те љубави Он је послао свога Сина који нас је довољно волео да да свој живот за нас, да ми можемо имати вечни живот. Када разумемо тај неупоредиви дар, наша срца ће бити испуњена љубављу према нашем Вечном Оцу, према нашем Спаситељу, и целом човечанству. Да так буде, моја је усрдна молитва, у име Исуса Христа, амен.