Света писма
Мосија 4


Поглавље 4.

Цар Венијамин наставља своје обраћање – Спасење долази због Помирења – Верујте у Бога да бисте били спашени – Обезбедите опрост греха кроз верност – Поделите од свог иметка сиромашнима – Све чините у мудрости и реду. Око 124. год. пре Христа.

1. И ево, догоди се да када цар Венијамин беше завршио казивање речи које му беху предате преко анђела Господњег, погледа унаоколо на мноштво, и гле, беху они пали на земљу јер их обузе астрах од Господа.

2. И беху видели себе у свом сопственом ателесном стању, и то бмањим од праха земаљског. И сви гласно завапише једним гласом, говорећи: О смилуј се, и примени впомирбену крв Христову како бисмо примили опроштај греха својих и да срца наша могу бити очишћена, јер верујемо у Исуса Христа, Сина Божјег, који гствори небо и земљу и све друго, који ће сићи међу децу човечју.

3. И догоди се да пошто изговорише ове речи, Дух Господњи дође на њих и они се испунише радошћу, примивши аопрост греха својих и умирење бсавести због силне ввере своје коју имаху у Исуса Христа који ће доћи, по речима које им цар Венијамин беше говорио.

4. А цар Венијамин поново отвори уста своја и поче им казивати, говорећи: Пријатељи моји и браћо моја, колено моје и народе мој, поново бих привукао пажњу вашу, да чујете и разумете остатак речи мојих које ћу вам рећи.

5. Јер гле, ако знање о доброти аБожјој пробуди сада у вама осећај ништавности ваше и безвредног и палог стања вашег –

6. Кажем вам, ако дођосте до азнања о доброти Божјој и неупоредивој моћи Његовој и мудрости Његовој и стрпљењу Његовом и трпељивости Његовој према деци човечјој, а тако и о бпомирењу које беше припремљено од впостанка света, да по њему спасење може доћи оном који на Господа ослони гуздање своје и буде марљив у држању заповести Његових и истраје у вери све до краја свог живота, мислим на живот смртног тела –

7. Кажем да је тај човек онај који прима спасење, кроз помирење које беше припремљено од постанка света за сав људски род, који икад беше од апада Адамовог, или који јесу, или који ће икад бити, све до краја света.

8. А ово је начин по ком спасење долази. И анема другог спасења осим оног о ком се говораше, нити има других услова под којима би се неко могао спасти осим услова о којима вам говорах.

9. Верујте у Бога. Верујте да Он јесте и да све створи, и на небу и на земљи. Верујте да има сву амудрост и сву моћ, и на небу и на земљи. Верујте да човек не може да бсхвати све оно што Господ може да схвати.

10. И опет, верујте да се морате апокајати за грехе своје и напустити их и понизити се пред Богом и у искрености срца тражити да вам бопрости. И ево, ако вверујете у све то гледајте да то и гчините.

11. И опет, кажем вам као што вам и пре рекох, да уколико дођосте до знања о слави Божјој, или ако упознасте доброту Његову и аискусисте љубав Његову и примисте бопрост греха својих, што доведе до тако силне радости у душама вашим, тако да бих да се сетите и увек задржите у сећању величину Божју и вништавност своју и Његову гдоброту и трпељивост према вама, створењима недостојним, и понизите се и то у дубине дпонизности, свакодневно ђпризивајући име Господње и постојано стојећи у вери у оно што ће доћи, што беше изговорено устима анђела.

12. И гле, кажем вам, да уколико тако будете чинили, увек ћете се радовати и бити испуњени аљубављу Божјом и увек бзадржати опрост греха својих. И рашћете у знању о слави оног који вас створи, или у знању о ономе што је праведно и истинито.

13. И нећете имати намеру да повредите једни друге, него да живите амирољубиво и да сваком човеку дајете у складу са оним што му припада.

14. И нећете адопустити да вам деца иду гладна или гола, нити ћете допустити да преступају законе Божје и да се бтуку и свађају међусобно, и служе ђаволу који је господар греха, или који је зао дух о ком говораху очеви наши, будући да је непријатељ сваке праведности;

15. Него, апоучаваћете их да бходају путевима истине и разборитости. Поучаваћете их да вљубе једни друге и да служе једни другима.

16. А и ви сами апомагаћете онима којима је ваша помоћ потребна. Служићете од иметка свога ономе коме је потребно и нећете допустити да вам се бпросјак узалуд молбом обраћа, и одбити га да страда.

17. аРећи ћеш можда: Човек је сам проузроковао своју беду. Задржаћу, стога, руку своју и нећу му дати од хране своје, нити ћу му пружити од иметка свога да не би трпео, јер казне су његове праведне –

18. Али кажем ти, о човече, ко год то чини има велик разлог да се каје, а уколико се не покаје због оног што учини, пропада заувек и нема удела у царству Божјем.

19. Јер гле, нисмо ли сви ми просјаци? Не зависимо ли сви ми од истог Бића, наиме Бога, за сав иметак који имамо, и за храну и одећу и за злато и за сребро и за сва сваковрсна богатства која имамо?

20. А гле, чак и сада призивате име Његово и просите опрост греха својих. А допусти ли Он да узалуд просите? Нипошто, изли Он на вас Духа свога и учини да срца ваша буду испуњена арадошћу, и учини да вам уста занеме да не можете речи да нађете, тако силна беше радост ваша.

21. И ево, ако вам Бог, који вас створи, од кога зависе животи ваши и све што имате и што јесте, дарује што год заиштете а исправно је, са вером, верујући да ћете примити, о дакле, колико ви треба да адајете један другоме од иметка који имате.

22. А будете ли асудили човеку који вам се молбом обраћа због иметка вашег како не би страдао, и будете ли га осудили, колико ли ће праведнија бити ваша осуда што бзадржасте иметак свој који не припада вама него Богу, коме припада и живот ваш, а ипак се не обраћате молбом, нити се кајете због оног што учинисте.

23. Кажем вам, јао том човеку, јер ће страдати иметак његов с њим. А ево, ово говорим онима који су абогати у погледу на оно што је од овог света.

24. И опет, говорим сиромашнима, вама који немате а ипак имате довољно да преживите из дана у дан, мислим на све вас који просјака одбијете јер немате. Ја бих да кажете у срцима својим: Не дајем јер немам, али адао бих кад бих имао.

25. И ево, кажете ли тако у срцима својим остаћете недужни, у противном, аосуђени сте, а ваша осуда је праведна јер жудите за оним што не примисте.

26. А сад, ради оног што вам говорах – то јест, ради добијања опроста греха ваших из дана у дан, да можете аходати недужни пред Богом – ја бих да буделите од иметка свога всиромашнима, свако према ономе што има, као што су гхрањење гладних, одевање голих, посећивање болесних и служење ради олакшања њиховог, и духовно и временски, према потребама њиховим.

27. И гледајте да све ово чините у мудрости и реду, јер није потребно да човек трчи абрже него што снаге има. А опет, потребно је да буде марљив, тако да може награду освојити. Све се, дакле, мора чинити у реду.

28. И ја бих да се сетите, да ко год међу вама узајми нешто од ближњега свога треба да врати оно што узајми, како се погоди, или грех чиниш, а можда чиниш да и ближњи твој грех почини.

29. И напослетку, не могу вам рећи како се све грех може починити, јер различити су путеви и начини и толико их је да их ни избројати не могу.

30. Али, могу вам рећи оволико, да не будете ли апазили на себе и на бмисли своје и на вречи своје и на дела своја, и не будете ли чували заповести Божје и истрајали у вери у оно што чусте о доласку Господа нашег, и то до краја живота својих, морате страдати. А сад, о човече, сети се и немој страдати.