1. И догоди се да се Лимхи и његов народ вратише у град Нефи, и почеше опет у миру боравити у земљи.

2. И догоди се да се после много дана Ламанци поново почеше подстицати на срџбу против Нефијаца, и почеше да прелазе границе земље унаоколо.

3. Ево, не усуђиваху се убијати их због заклетве коју цар њихов даде Лимхију, али их удараху по ^аобразима њиховим и наметаху им власт и почеше им на леђа стављати тешка ^ббремена и гонити их попут немог магарца –

4. Да, све то беше учињено да се испуни реч Господња.

5. И ево, невоље Нефијаца беху велике и не беше начина да се избаве из руку њихових, јер их Ламанци са свих страна беху опколили.

6. И догоди се да народ поче да гунђа цару због невоља својих и пожелеше да пођу у битку против њих. И притужбама својим веома мучаху цара. Стога им он допусти да чине према жељама својим.

7. И они се поново окупише и ставише оклоп на себе и кренуше против Ламанаца да их протерају из земље.

8. И догоди се да их Ламанци поразише и потиснуше назад, а многе побише.

9. И тад наста велико ^аоплакивање и јадиковање међу народом Лимхијевим. Удовица оплакиваше мужа свога, син и кћер оплакиваху оца свога, а браћа браћу своју.

10. Ето, беше много удовица у земљи и силно јадиковаху из дана у дан, јер их обузе велики страх од Ламанаца.

11. И догоди се да њихово стално јадиковање подбуни остатак Лимхијевог народа на срџбу против Ламанаца и они опет пођоше у битку, али поново беху потиснути назад, претрпевши велик губитак.

12. Да, опет кренуше и то по трећи пут и на исти начин страдаху, а они што не беху погубљени поново се вратише у град Нефи.

13. И понизише се и то до у прах, подлажући се јарму ропства, допуштајући да буду ударани и да буду прогањани тамо-амо и да буду оптерећени, према жељама непријатеља њихових.

14. И ^апонизише се и то у дубине понизности и силно вапљаху Богу. Да, по цео дан вапљаху Богу своме да их избави из невоља њихових.

15. И ево, Господ беше ^аспор да чује вапаје њихове због безакоња њихових. Ипак, чу Господ вапаје њихове и поче смекшавати срца Ламанаца те они стадоше олакшавати бремена њихова. Ипак, Господ не сматраше прикладним да их избави из ропства.

16. И догоди се да они почеше у мањој мери напредовати у земљи и почеше обилније гајити житарице и стада и крда, те не трпљаху глад.

17. Ево, беше велик број жена, више него што беше мушкараца. Стога цар Лимхи заповеди да сваки мушкарац ^адодели нешто за издржавање ^будовица и деце њихове, да не страдају од глади, а то чињаху јер беше велик број оних који беху погубљени.

18. Ево, народ Лимхијев се држаше заједно у групи колико год то беше могуће и чуваху житарице своје и стада своја.

19. А и сам цар не беше сигуран изван зидина градских уколико не имаше страже уз себе, плашећи се да не би некако пао у руке Ламанаца.

20. И он нареди да његов народ мотри земљу унаоколо не би ли некако ухватили оне свештенике који утекоше у пустињу, који украдоше ^акћери ламанске и који учинише да тако велико уништење дође на њих.

21. Беху, наиме, жељни да их ухвате како би их казнили, јер беху дошли ноћу у земљу Нефи и однели житарице њихове и многе драгоцености њихове. Стога им они спремише заседу.

22. И догоди се да не беше више немира између Ламанаца и народа Лимхијевог, све до времена када ^аАмон и браћа његова дођоше у земљу.

23. А цар, боравећи са стражом својом изван зидина градских, откри Амона и браћу његову и мислећи да су они свештеници Нојеви нареди, дакле, да их ухвате и свежу и у ^атамницу баце. А да беху свештеници Нојеви наредио би он да их усмрте.

24. Али кад откри да они то нису, него да су браћа његова и да дођоше из земље Зарахемле, испуни се силно великом радошћу.

25. Ево, цар Лимхи беше послао, пре доласка Амоновог, ^амали број људи да ^бпотраже земљу Зарахемлу, али они је не могаху наћи, те се изгубише у пустињи.

26. Ипак, пронађоше земљу која некад беше настањена, да, земљу која беше прекривена сувим ^акостима, да, земљу која беше настањена и која беше уништена. А они, мислећи да је то земља Зарахемла, вратише се у земљу Нефи, стигавши до граница земље не много дана пре доласка Амоновог.

27. И са собом донеше запис и то запис о народу чије кости беху пронашли, а он беше урезан на плочама од руде.

28. А ево, Лимхи се опет испуни радошћу дознавши из уста Амонових да цар Мосија има ^адар од Бога, те може тумачити такве урезе; да и Амон се обрадова.

29. Ипак, Амон и браћа његова беху пуни жалости, јер толико браће њихове беше погубљено;

30. И, такође, јер цар Ноје и свештеници његови наведоше народ да почини толико грехова и безакоња против Бога. И они, такође, оплакиваху ^асмрт Абинадијеву а и ^бодлазак Алмин и народа који пође са њим, који основа цркву Божју снагом и моћу Божјом и вером у речи које Абинади беше говорио.

31. Да, оплакиваху одлазак њихов, јер не знадоше куда беху утекли. Ево, они би им се радо прикључили, јер и сами беху ушли у завет са Богом да ће Му служити и држати заповести Његове.

32. А ево, по доласку Амоновом, и цар Лимхи беше ушао у завет са Богом, а и многи из његовог народа, да ће Му служити и држати заповести Његове.

33. И догоди се да цар Лимхи и многи из његовог народа пожелеше да се крсте, али не беше никог у земљи који имаше ^авласт од Бога. А Амон одби да то учини, сматрајући се слугом недостојним.

34. Стога се они у то време не окупише као црква, очекујући Духа Господњег. Ево, хтедоше да буду попут Алме и браће његове који утекоше у пустињу.

35. Хтедоше да се крсте као доказ и сведочанство да су вољни да служе Богу свим срцем својим. Ипак, одлагаху време тога, а извештај о крштењу њиховом биће ^адат после.

36. И ево, сво настојање Амоново и његовог народа и цара Лимхија и његовог народа, беше да се избаве из руку Ламанаца и из ропства.