Света писма
Енос 1


Књига Еносева

Поглавље 1.

Енос се снажно моли и добија опрост својих греха – Глас Господњи долази у његов ум обећавајући спасење за Ламанце у будућим данима – Нефијци настоје да обрате Ламанце – Енос се радује у свом Откупитељу. Око 420. год. пре Христа.

1. Гле, догоди се да ја, аЕнос, знадох за оца свога да беше праведан бчовек, јер ме впоучаваше о језику своме, а и о гнези и опомени Господњој. И због тога, благословено да је име Бога мога;

2. А говорићу вам о анапрезању које имадох пред Богом пре него што примих бопрост греха својих.

3. Гле, пођох да ловим дивљач по шумама, а речи које често слушах да их отац мој говори о вечном животу и арадости светаца, дубоко се бусадише у срце моје.

4. И душа ми аогладне и бклекох пред Творцем својим и завапих Му у снажној вмолитви и молби за душу своју. И цео дан вапљах к Њему, да, и када ноћ паде ја још увек глас свој високо дизах да допре до небеса.

5. И дође ми аглас, говорећи: Еносе, греси су ти опроштени и бићеш благословен.

6. И ја, Енос, знадох да Бог не може лагати, стога, кривица моја беше избрисана.

7. И рекох: Господе, како се то догоди?

8. А Он ми рече: Због авере твоје у Христа кога никада пре нити чу нити виде. И много година ће проћи пре него што се Он објави у телу. Стога, гле, вера твоја те учини бпотпуним.

9. Ево, догоди се да када чух ове речи почех осећати ажељу за добробит браће своје, Нефијаца. бИзлих, стога, сву душу своју за њих пред Богом.

10. И док се тако напрезах у духу, гле, опет ми глас Господњи дође у аум, говорећи: Походићу браћу твоју у складу са марљивошћу њиховом у држању заповести мојих. бДадох им ову земљу, а та земља је света. И нећу је впроклети, осим због безакоња. Стога, походићу браћу твоју по ономе што рекох, и преступе њихове са тугом ћу оборити на главе њихове.

11. И пошто ја, Енос, бејах чуо ове речи, вера моја у Господа поста непоколебљива и ја Му се са много напрезања мољах за браћу своју, Ламанце.

12. И догоди се да пошто се амољах и радих са пуном марљивошћу, Господ ми рече: Уделићу ти по бжељама твојим, због вере твоје.

13. А ево, гле, ово беше жеља коју од Њега пожелех, да деси ли се да мој народ, Нефијци, падну у преступ и некако буду ауништени, а да Ламанци не буду уништени, да Господ Бог бсачува запис о моме народу, Нефијцима. Па буде ли то и моћу свете руке Његове, како би у неким будућим данима могао Ламанцима бити вобелодањен, како би могли бити гприведени спасењу;

14. Јер за сада, напори наши у обнављању праве вере код њих беху аузалудни. И они се у гневу своме заклеше да ће, буде ли могуће, буништити записе наше и нас, а и сва предања очева наших.

15. Стога, знајући да Господ Бог беше у стању да асачува записе наше, вапих ка Њему непрестано, јер ми Он рече: Шта год у вери затражиш, верујући да ћеш примити у име Христово, примићеш.

16. А веру имадох и завапих Богу да асачува бзаписе. А Он ми се заветова да ће их вобелоданити Ламанцима у време од Њега одређено.

17. И ја, Енос, знадох да ће то бити у складу са заветом који Он беше учинио. Стога ми се душа одмори.

18. И Господ ми рече: И очеви твоји захтеваху то од мене и биће им учињено по вери њиховој, јер им вера беше попут твоје.

19. И ево, догоди се да ја, Енос, обилажах народ Нефијев, пророкујући о ономе што ће доћи и сведочећи о ономе што бејах чуо и видео.

20. И износим запис да народ Нефијев марљиво настојаше да обнови Ламанце правој вери у Бога. Али, анапори наши беху узалудни. Мржња њихова беше чврста и беху вођени својом злом природом те посташе диваљ и свиреп и бкрвожедан народ, пун видолопоклонства и прљавштине, хранећи се зверима грабљивим, боравећи у шаторима и лутајући пустињом са кратким кожним појасом око бокова својих и глава обријаних. А вештина им беше у глуку и у сабљи и секири. И многи не једоше ништа осим меса сировог. И непрестано настојаху да нас униште.

21. И догоди се да народ Нефијев обрађиваше земљу и аузгајаше житарице сваке врсте и воће, и стада и крда и сваковрсну стоку, и козе и дивокозе, а и много коња.

22. И међу нама беше веома много апророка. А народ беше народ бтврде шије, тежак да разуме.

23. И не беше ничег другог осим силне агрубости, бпроповедања и пророковања о ратовима и сукобима и уништењима, и сталног вподсећања на смрт и трајање вечности и судове и моћ Божју, а све ово, гнепрестано их подстичући како би их држали у страху од Господа. Кажем, да не беше ничег осим овога и веома велике јасноће говора која би их сачувала од брзог уништења. И тако пишем о њима.

24. И током дана својих видех ратове између Нефијаца и Ламанаца.

25. И догоди се да почех старити, а сто седамдесет и девет година беше прошло од времена када отац наш Лехи анапусти Јерусалим.

26. И видех да ускоро морам сићи доле у гроб свој и бејах моћу Божјом обузет те морадох проповедати и пророковати овом народу и објављивати реч по истини која је у Христу. И објављивах то у свим данима својим и радовах се због тога више него због онога од света.

27. И ускоро идем на место апокоја свога, које је са Откупитељем мојим, јер знам да ћу се у Њему одморити. И радујем се дану када ће се моје бсмртно обући у вбесмртност и стати пред Њега. Тада ћу са радошћу гледати лице Његово и Он ће ми рећи: Дођи к мени, ти благословени, јер ти је припремљено место у гстановима Оца мога. Амен.