1. Гле, тад се догоди да када Исус изговори ове речи поново погледа унаоколо на мноштво, и рече им: Гле, моје је ^авреме близу.

2. Опажам да сте слаби, да не можете ^аразумети све речи моје које ми Отац заповеди да вам их сада кажем.

3. Пођите, стога, кућама својим и ^апромишљајте о ономе што вам рекох, и иштите од Оца, у име моје, да разумете, и ^бприпремите умове своје за ^всутра, а ја ћу вам опет доћи.

4. Али сада ^аидем к Оцу, а и да се ^бпокажем ^визгубљеним племенима Израеловим, јер она нису изгубљена за Оца, јер Он зна где их одведе.

5. И догоди се да када Исус беше тако говорио, поново се осврну на мноштво унаоколо, и угледа их како плачу и постојано гледају у Њега као да желе да Га замоле да још мало остане са њима.

6. А Он им рече: Гле, утроба је моја прожета ^асамилошћу према вама.

7. Има ли неко болестан међу вама? Донесите их овамо. Има ли неко хром, или слеп, или сакат, или богаљ, или губав, или који је непокретан, или који је глув, или га нешто друго мучи? Донесите их овамо и ја ћу их исцелити јер имам саосећања према вама. Утроба је моја прожета милошћу.

8. Јер опажам да желите да вам покажем шта учиних браћи вашој у Јерусалиму, јер видим да је ^авера ваша ^бдовољна да вас исцелим.

9. И догоди се да кад тако рече, цело мноштво, заједно, пође са својим болеснима, и својим мученима, и својим хромима, и својим слепима, и својим немима, и са свима онима које нешто мучи. И Он их све ^аисцељиваше како Му их довођаху.

10. И сви они, и они који беху исцељени, и они који беху здрави, сагнуше се до ногу Његових и поклонише му се. И сви они који могаху доћи, упркос мноштву, ^аљубљаху ноге Његове, толико да му опраше ноге сузама својим.

11. И догоди се да им Он заповеди да доведу ^адечицу своју.

12. Доведоше они тако дечицу своју и посадише их на земљу око Њега, а Исус стајаше у средини, а мноштво се уклони док Му их све не донеше.

13. И догоди се да када сви беху донешени, а Исус стајаше у средини, заповеди Он мноштву да ^аклекне доле на земљу.

14. И догоди се да када клекнуше на земљу, уздахну Исус у себи, и рече: Оче, ^аожалошћен сам због опакости народа од дома Израеловог.

15. А када беше изговорио те речи, и Он сам клекну на земљу, и гле, мољаше се Оцу. А оно што мољаше не може бити записано, а мноштво које Га чу сведочаше.

16. А они овако сведочаху: ^аОко никад не виде, нити ухо икад пре чу нешто тако велико и чудесно као што ми видесмо и чусмо Исуса да говори Оцу;

17. И ни један ^ајезик не може изговорити, нити иједан човек може записати, нити срца људска могу замислити нешто тако велико и чудесно као што ми и видесмо и чусмо Исуса да говори. И нико не може замислити радост која испуни душе наше док Га слушасмо да се моли Оцу за нас.

18. И догоди се да када Исус заврши молитву Оцу, устаде, али ^арадост мноштва беше толика да беху савладани.

19. И догоди се да им се Исус обрати и нареди им да устану.

20. И они усташе са земље, а Он им рече: Благословени сте због вере ваше. И ево, гле, радост је моја потпуна.

21. И када изговори те рече, ^азаплака, и мноштво посведочи о томе, а Он узе дечицу њихову, једно по једно, и ^бблагосиљаше их и Оцу се мољаше за њих.

22. А кад то учини поново заплака;

23. И обрати се мноштву и рече им: Погледајте малишане своје.

24. И како они погледаше да виде, бацише поглед према небу и видеше небо отворено и видеше анђеле како са неба силазе као да су усред огња. И они сиђоше и ^аокружише ове малишане. И они беху огњем окружени, а анђели им служаху.

25. И мноштво виде и чу и посведочи. И они знају да је запис њихов истинит, јер сви они видеше и чуше, сваки човек за себе. И беше их на броју две хиљаде и пет стотина душа, а беше међу њима мушкараца, жена, и деце.