1. И догоди се да се поново упутисмо у пустињу. И од тог времена путовасмо скоро према истоку. И путовасмо и пробијасмо се кроз велику невољу у пустињи. И жене наше рађаху децу у пустињи.

2. И тако велики беху благослови Господњи на нама, да док живесмо у пустињи на месу ^асировом, жене наше обилно дојаху децу своју, и беху снажне, да, и то попут мушкараца. И почеше да подносе путовање без гунђања.

3. И тако видимо да се заповести Господње морају испунити. И ако деца човечја ^адрже заповести Божје, Он их заиста негује и јача и обезбеђује средства којима могу остварити оно што им Он заповеди. Он, дакле, беше ^бобезбедио средства за нас док пребивасмо у пустињи.

4. А пребивасмо током много година, да, и то осам година у пустињи.

5. И дођосмо до земље коју назвасмо Изобиље, због много воћа а и меда дивљег. А све то беше припремљено од Господа да не страдамо. И спазисмо море које назвасмо Иреантум, чије тумачење је многе воде.

6. И догоди се да разапесмо шаторе своје покрај обале морске. И премда претрпесмо многе ^аневоље и многе потешкоће, да, и то толико да их не можемо све записати, бејасмо веома радосни кад дођосмо до обале морске, а место назвасмо Изобиље, због много воћа његовог.

7. И догоди се да пошто ја, Нефи, бејах у земљи Изобиље током много дана, дође ми глас Господњи, говорећи: Устани, и пођи на гору. И догоди се да устадох и пођох на гору и завапих Господу.

8. И догоди се да ми Господ прозбори, говорећи: Сагради лађу, на ^аначин који ти ја покажем, да преведем људе твоје преко ових вода.

9. А ја рекох: Господе, куда да идем да бих пронашао руду за топљење, да бих могао да израдим оруђе и саградим лађу на начин који си ми показао?

10. И догоди се да ми Господ рече куда треба да идем да бих пронашао руду да бих могао да израдим оруђе.

11. И догоди се да ја, Нефи, од кожа животињских израдих мехове да огањ распирим. И пошто бејах израдио мехове како бих могао огањ распиривати, креснух каменом о камен да огањ упалим.

12. Јер Господ до тада, док пустињом путовасмо, не беше допуштао да много палимо огањ, јер рече: Учинићу да ти храна буде слатка, а да је не ^акуваш.

13. И бићу вам, такође, светло у пустињи и ^априпремићу пут пред вама, будете ли држали заповести моје. Стога, уколико будете држали заповести моје бићете вођени ка ^бобећаној земљи и ^взнаћете да сам ја тај који вас води.

14. Да, и Господ још рече: Пошто стигнете у обећану земљу ^азнаћете да ја, Господ, јесам ^бБог и да вас ја, Господ, избавих од уништења, да, да вас ја изведох из земље јерусалимске.

15. Стога, ја, Нефи, настојах да држим заповести Господње и опомињах браћу своју на верност и марљивост.

16. И догоди се да израдих оруђе од руде коју из стене истопих.

17. А кад браћа моја видеше да се спремам да лађу ^аградим, почеше гунђати против мене, говорећи: Брат наш је будала, јер мисли да може да сагради лађу. Да, и мисли да може да преплови ове велике воде.

18. И тако се браћа моја жаљаху на мене и пожелеше да не раде, јер не вероваху да могу да саградим лађу, нити хтедоше да верују да бејах поучен од Господа.

19. И ево, догоди се да се ја, Нефи, веома ражалостих због тврдоће срца њихових. А сада, када видеше да се почех жалостити обрадоваше се у срцима својим, толико да се почеше ^арадовати због мене, говорећи: Знадосмо да не можеш да саградиш лађу, јер знадосмо да ти недостаје разум. Стога, не можеш да извршиш тако велико дело.

20. И ти си, попут оца нашег, заведеног будаластом ^ауобразиљом срца његовог. Да, изведе нас он из земље јерусалимске и много година лутасмо пустињом, и жене наше мучаху се трудне, и рађаху децу у пустињи, и подношаху све осим смрти. И боље би било да помреше пре него што напустише Јерусалим, него што поднеше невоље ове.

21. Гле, толико година трпесмо у пустињи, а то време могосмо уживати на имањима својим и у земљи баштине своје. Да, и могосмо бити срећни.

22. И знамо да је народ, који беше у земљи јерусалимској, ^аправедан народ, јер држаху одредбе и судове Господње и све заповести Његове у складу са законом Мојсијевим. Стога, знамо да су праведан народ, а отац наш их осуди, а нас заведе јер послушасмо речи његове. Да, и брат наш је попут њега. И таквим речима браћа моја гунђаху и жаљаху се на нас.

23. И догоди се да им ја, Нефи, прозборих, говорећи: Верујете ли да би очеви наши, који беху синови Израелови, били избављени из руку Египћана да не послушаше речи Господње?

24. Да, сматрате ли да би били изведени из ропства да Господ не заповеди Мојсију да их из ропства ^аизведе?

25. Ево, знате да синови Израелови беху у ^аропству и знате да беху оптерећени ^бпословима које тешко подношаху. Знате, стога, да је за њих морало бити добро да буду изведени из ропства.

26. Сада знате да Господ заповеди ^аМојсију да учини то велико дело. И знате да се ^бречју његовом воде Црвеног мора разделише тамо-амо и они по сувом прођоше.

27. Већ знате да се Египћани, који беху војске фараонове, утопише у Црвеном мору.

28. А знате и да се ^аманом храњаху у пустињи.

29. Да, и знате да Мојсије, речју својом, по моћи Божјој која беше у њему, ^аудари по стени те вода потече како би деца Израелова могла жеђ угасити.

30. И премда их вођаше Господ Бог њихов, Откупитељ њихов, идући пред њима, водећи их дању и дајући им светло ноћу и чинећи им све оно што је човеку ^апотребно да прими, ипак отврднуше срца своја и заслепише умове своје и ^бговораху против Мојсија и против правог и живог Бога.

31. И догоди се да их Он ^ауништи по речи својој, и по речи својој их ^бвођаше, и по речи својој за њих све чињаше. И ништа не беше учињено осим по речи Његовој.

32. И пошто пређоше реку Јордан, учини их тако моћнима да ^аистераше децу те земље, да, расејаше их до уништења.

33. И сад, сматрате ли да деца те земље, која беху у земљи обећања, која беху протерана од отаца наших, сматрате ли да беху праведна? Гле, кажем вам, нипошто.

34. Сматрате ли да би очеви наши били бољи избор од њих да беху праведни? Кажем вам, нипошто.

35. Гле, Господ свако ^атело сматра једнаким. Онај који је ^бправедан ^вповлашћен је код Бога. Али гле, ови људи одбацише сваку реч Божју и сазреше у безакоњу и пунина гнева Божјег беше на њима. И Господ прокле земљу за њих, а благослови је за очеве наше. Да, прокле је за њих на уништење њихово, а благослови је за очеве наше да би моћ имали над њом.

36. Гле, Господ ^аствори ^бземљу да буде ^внастањена, и децу своју створи да је поседују.

37. И праведан народ ^ауздиже, а опаке народе уништава.

38. И праведне води у ^аземље драгоцене, а опаке ^буништава и њих ради земљу проклиње.

39. Он влада високо на небесима јер је престоље Његово, а ова земља је ^аподножје Његово.

40. И љуби оне који су вољни да им Он буде Бог. Гле, љубљаше Он очеве наше и ^азавете им чињаше, да, и то са Аврамом, ^бИсаком и ^вЈаковом, и сећаше се завета које беше учинио. Стога их изведе из земље ^гегипатске.

41. И кажњаваше их у пустињи шибом својом, јер ^аотврднуше срца своја, баш као и ви. И кажњаваше их Господ због безакоња њиховог. Посла међу њих ^бзмије огњене, крилате. Пошто беху изуједани, Он припреми пут како би могли бити ^висцељени. А сав труд који је требало извршити беше да гледају. А због ^гједноставности пута, или лакоће његове, беше много оних који страдаху.

42. И мада би с времена на време отврднули срца своја и ^аружили ^бМојсија, а и Бога, ипак знате да неупоредивом моћу Његовом беху одведени у земљу обећања.

43. И ево, после свега овог, дође време да посташе опаки, да, скоро до зрелости. И не знам нису ли сада пред уништењем, јер засигурно знам да мора доћи дан када морају бити уништени, осим мало њих који ће бити одведени у сужањство.

44. Стога, Господ ^азаповеди оцу моме да оде у пустињу. И Јевреји му, такође, настојаху живот одузети, да, и ^бви му, такође, настојасте живот одузети. Стога, убице сте у срцима својим и њима сте налик.

45. ^аХитри сте да безакоње чините али спори да се сетите Господа Бога свога. Видесте ^банђела и он вам говораше. Да, чусте глас његов с времена на време. И он вам говораше тихим, слабим гласом, али ви ^вотуписте осећаје своје те не могосте осетити речи његове. Он вам, стога, говораше гласом грмљавине, услед ког се земља потресе као да ће се напола раставити.

46. И такође знате да ^амоћу речи своје свемогуће може учинити да земља нестане, да, и знате да речју својом може неравно поравнати а равнине распукнути. О, како онда можете бити тако тврди у срцима својим?

47. Гле, душу ми раздире јад због вас и срце ме боли. Плашим се да не будете заувек одбачени. Гле, ^аиспуњен сам Духом Божјим, толико да ми обличје снаге ^бнема.

48. И ево, када изговорих ове речи, догоди се да се расрдише на мене и пожелеше да ме баце у дубине морске. А када приступише да на мене ставе руке своје прозборих им, говорећи: У име Свемогућег Бога заповедам вам да ме не ^адотичете, јер сам моћу Божјом ^биспуњен, толико да ми тело гори. И ко год стави на мене руке своје ^восушиће се попут трске суве. И биће ништаван пред моћу Божјом, јер Бог ће га ударити.

49. И догоди се да им ја, Нефи, рекох да не гунђају више против оца свога, нити да мени помоћ ускраћују, јер ми Бог заповеди да саградим лађу.

50. И рекох им: ^аУколико ми Бог заповеди да учиним све, могао бих то учинити. Заповеди ли ми да кажем води овој, буди земља, била би земља. И кад бих рекао тако, тако би било.

51. И сада, ако Господ има тако велику моћ и изведе толика чуда међу децом човечјом, како то да не може мене ^апоучити да саградим лађу?

52. И догоди се да ја, Нефи, рекох много тога браћи својој, тако да се постидеше и не могаху се са мном препирати, нити се усудише да ставе руке своје на мене, нити да ме прстом такну, и то током много дана. Не усудише се то учинити како се не би преда мном осушили, тако моћан беше ^аДух Божји. И тако то на њих беше деловало.

53. И догоди се да ми Господ рече: Пружи поново руку браћи својој и они се неће осушити пред тобом, али ћу их продрмати, говори Господ, а то ћу учинити да знају да сам ја Господ Бог њихов.

54. И догоди се да испружих руку своју према браћи својој и они се не осушише преда мном, али их Господ продрма и то по речи коју беше рекао.

55. И ево, они рекоше: Знамо са сигурношћу да је Господ са тобом, јер знамо да је моћ Господња оно што нас продрма. И падоше пред мене и хтедоше да ми се ^апоклоне, али им не допустих, говорећи: Ваш сам брат, да, и то ваш млађи брат. Клањајте се, стога, Господу Богу своме и поштујте оца свога и мајку своју да вам се продуже ^бдани у земљи коју ће вам Господ Бог ваш дати.