Moja neočekivana uskršnja gozba
Dok sam odrastala Uskrs je uvijek bio poseban blagdan. Moji bi roditelji nakon crkve uvijek podučavali obitelj lekciju o pomirenju i uskrsnuću, a na večer bi imali slasnu gozbu. Često su nam se prijatelji pridružili na večeri koja je bila i radosna i ukusna. Zbog ovih mi je tradicija Uskrs postao najdraži blagdan – sveto vrijeme za slavljenje Spasiteljevog uskrsnuća.
Jedne godine dok sam studirala u Londonu, bila sam sama na Uskrs. Moj odjel sastajao se tek kasno poslije podne, pa se jutro bilo oteglo. Razmišljala sam o svojoj miljama udaljenoj obitelji kako slave dan bez mene i moje se srce osjećalo prazno i tužno.
Prvo sam se htjela upustiti u samosažaljevanje, no onda sam se počela pitati što mogu učiniti da mi dan bude smislen. Moje su se misli okrenule ljudima pored kojih sam svakodnevno prolazila u napučenim metroima. Kao u mnogim velikim gradovima, metroi su često udomljavali muškarce i žene bez doma kojima je bila potrebna pomoć. Moje je srce često bilo dirnuto njihovom potrebom i shvatila sam da nisam jedina u Londonu koja provodi Uskrs sama. Pomoći neznancima odjednom mi se činio kao dobar način da iskažem zahvalnost za predivne Uskrse u kojima sam uživala kao dijete.
Napravila sam nekoliko paketa s ručkom u kojima su bili sendviči, voće, krekeri i piće. Zatim sam se zaputila u metro tražeći ljude koje sam ponekada izbjegavala. Većina njih bila je uistinu zahvalna za hranu. Svakome sam rekla: »Sretan Uskrs!«
Kada sam imala još samo jedan paket s ručkom naišla sam na čovjeka koji je izgledao posebice podjarmljen. Njegova je odjeća bila prljava, njegovo lice obučeno patnjom, a njegove su oči sadržavale duboku tugu. Kada sam mu ponudila ručak, pogledao me je iznenađeno.
»Što je to?« upitao je.
»Ručak, gospodine«, odgovorila sam.
»Hvala vam, puno vam hvala«, rekao je. Njegov se izraz odjednom promijenio odražavajući radost i zahvalnost. Revno je prigrlio paket, držeći ga kao da je dragocjeno blago.
»Nema na čemu«, rekla sam dirnuta izrazom njegovog lica. »Sretan Uskrs, gospodine.«
»Sretan Uskrs!« odgovorio je.
Dok sam šetala doma riječi kralja Benjamina pale su mi na pamet: » Jer, gle, nismo li mi svi prosjaci?« (Mosija 4:19). Shvatila sam da bi bez Spasitelja svatko od nas bio odbačen, podjarmljen i ostavljen. No, Spasitelj poseže prema nama i nudi nam nešto što očajnički želimo: nadu da možemo biti čisti, da ćemo ponovno živjeti i vratiti mu se jednoga dana.
Suočena s grijehom i smrti i ja stojim pred Spasiteljem kao prosjak. On poseže prema meni i nudi mi milosrđe. Jednoga dana stat ću ispred njega, moje će lice iskazati duboku zahvalnost koji sam dijelom uvidjela na licu ovog poniznog čovjeka.
Hodajući doma počela sam plakati. Moja je usamljenost nestala, zamijenjena s radošću i dubljim razumijevanjem riječi kralja Benjamina i Spasiteljevog milosrđa. Tiho sam zahvalila Gospodinu na neočekivanom daru meni od ovog čovjeka. Ponudila sam mu jednostavan ručak, a on mi je uzvratio istinskom, uskršnjom gozbom.