Савршен одсјај наде
Због тога што је Обнова потврдила основну истину да Бог делује у овом свету, можемо и треба да се надамо, чак и кад се суочавамо са непремостивим тешкоћама.
Прошлог октобра председник Расел М. Нелсон позвао нас је да се унапред припремимо за ову априлску конференцију 2020, тако што ћемо се, свако на свој начин, вратити у прошлост како бисмо видели величанство Божје руке у обнови Јеванђеља Исуса Криста. Сестра Холанд и ја смо озбиљно схватили тај пророчки позив. Замислили смо како живимо на почетку 19. века, посматрајући верска уверења тог времена. У том замишљеном окружењу, запитали смо се: „Шта овде недостаје? Шта бисмо желели да имамо? Шта се надамо да ће нам Бог обезбедити као одговор на нашу духовну чежњу?”
Као прво, схватили смо да бисмо се пре два века веома надали поновном успостављању истинитијег концепта Бога од онога ког је већина у то време имала, скривеног, како је често деловало, иза векова грешака и неразумевања Послужићу се речима Вилијама Елерија Ченинга, истакнуте верске личности тог времена, тражили бисмо „родитељску природу Бога“, коју је Ченинг сматрао „првим великим учењем хришћанства”.1 Такво учење признавало је Божанство као брижног Оца на Небу, а не као строгог судију који спроводи сурову правду, или као власника имања у одсуству који се некада бавио земаљским стварима, али који је сада заузет негде другде у свемиру.
Да, наше наде 1820. године била би да пронађемо живог Бога, који говори и води једнако отворено и данас као што је то чинио у прошлости, истинског Оца, у најбрижнијем смислу те речи Сигурно не би био хладан и самовољни диктатор који је неколицину одабраних предодредио за спасење, а затим остатак људске породице препустио проклетству. Не, би био отац чији би сваки поступак, према божанском прогласу, био „за добробит света, јер љуби свет”,2 и све становнике његове. Та љубав била би Његов највећи разлог за слање Исуса Христа, свог Јединорођеног Сина, на земљу.3
Када је реч о Исусу, да смо живели у тим првим годинама 19. века, са великом забринутошћу бисмо схватили да су сумње у стварност Спаситељевог живота и васкрсења тек почеле да значајно утичу на хришћанство. Стога бисмо се надали да ће цео свет доћи до доказа који би потврдио библијско сведочанство да Ису јесте Христ, дословно Син Божји, Алфа и Омега и једини Спаситељ за кога ће свет икад знати. Једна од наших највећих нада била би представљање и других доказа, у виду Светих писама, нешто што би могло чинити још један завет Исуса Христа, који проширује и обогаћује наше знање о Његовом чудесном рођењу, чудесном службеништву, жртви помирења и славном васкрсењу. Заиста, такав документ би био „праведност… [послата] са неба; и истин[а]… [послата] из земље”.4
Посматрајући хришћански свет тог времена, надали бисмо се да ћемо наћи некога кога је Бог овластио истинском свештеничком влашћу ко би могао да нас крсти, додели дар Светог Духа и изврши све јеванђеоске обреде потребне за узвишење. Године 1820, надали бисмо се да ћемо испунити речита обећања Исаије, Михеја и других древних пророка у вези са повратком величанственог дома Господњег.5 Били бисмо одушевљени када бисмо видели поново успостављену славу светих храмова, са Духом, обредима, моћу и влашћу за поучавање вечних истина, исцељивање личних рана и повезивање породица за вечност. Тражио бих свуда и на све стране некога овлашћеног да каже мени и мојој вољеној Патриши да је наш брак у таквом окружењу запечаћен за време и сву вечност, да никада не чујемо нити да нам буде наметнуто грозно проклетство „док вас смрт не растави”. Знам да „много је станова у дому Оца [нашег]”,6 али, када је о мени реч, да имам толико среће да наследим један од њих, била би то за мене само бедна колиба ако Пат и наша деца не би били са мном да деле то наслеђе. А за наше претке, од којих су неки живели и умрли у давна времена а да нису ни чули за име Исуса Христа, надали бисмо се да ће се вратити онај најправеднији и милостив библијски концепт - практиковање да живи обављају спасоносне обреде у име својих мртвих рођака.7 Ниједна пракса коју могу да замислим не би показала узвишенију бригу Бога пуног љубави за сву Његову земаљску децу, без обзира када су живели и где су умрли.
Па, наш списак нада из 1820. године могао би да се настави, али можда је најважнија порука обнове да такве наде не би биле узалудне. Почев од Светог шумарка па до данас, ове жеље почеле су да постају стварност и постале , како су апостол Павле и други поучавали, истинска сидра душе, сигурна и постојана.8 Оно чему су се некада само надали, сада је постало историја.
Стога се осврћемо на 200 година Божје доброте према свету. Али шта нас чека у будућности? Још увек имамо наде које се нису испуниле. Чак и у овоме тренутку водимо свеопшти рат са вирусом КОВИД-19 који је озбиљан подсетник да вирус9 1000 пута мањи од зрнца песка10 може читаву популацију и глобалну економију бацити на колена. Молимо се за оне који су изгубили вољене због ове савремене куге, као и за оне који су тренутно заражени или спадају у ризичну групу. Свакако се молимо за оне који пружају тако величанствену здравствену заштиту. Када га победимо – а хоћемо – надам се да ћемо бити подједнако посвећени ослобађању света од вируса глади и ослобађању суседстава и народа од вируса сиромаштва. Надајмо се школама у којима се ученици поучавају – без страха да ће неко пуцати на њих – и дару личног достојанства за свако дете Божје, неокрњено било каквим обликом расне, етничке или верске предрасуде. У срцу свега тога лежи наша неумољива нада у већу преданост двема највећим заповестима: волети Бога држањем Његових савета и волети ближње, показивањем доброте и саосећање, стрпљења и праштања.11 Ова два велика, божанска налога су и даље – и заувек ће бити – једина стварна нада коју имамо, да пружимо својој деци бољи свет од онога који сада познају.12.
Поред ових општих жеља, многи у овој публици данас имају дубоке личне наде: наду да ће се брак побољшати или понекад само наду да ће склопити брак, наду да ће победити зависност, наду да ће се одлутало дете вратити, наду да ће престати стотине врста физичког и емоционалног бола. Будући да је Обнова потврдила основну истину да Бог делује на овом свету, ми можемо и треба да се надамо, чак и кад се суочавамо са непремостивим тешкоћама Управо је то писало у Светом писму, где се Аврам могао надати иако је изгледало да нема наде13 – то јест, упркос свим разлозима да не верује - да ће он и Сара моћи да зачну дете, иако се то чинило потпуно немогућим. Стога, постављам питање: „Ако је толико наших нада 1820. године почело да се испуњава бљеском божанске светлости пуком дечаку који клечи у шумарку у западном Њујорку, зашто ми не бисмо могли да се надамо испуњењу тих праведних жеља и да христолике чежње могу бити величанствено, чудесно услишене од Бога сваке наде? ” Сви треба да верујемо да оно што желимо у праведности може једнога дана, некако, ипак бити наше.
Браћо и сестре, знамо који су били неки од верских недостатака почетком 19. века. Надаље, знамо нешто и о данашњим верским недостацима, који још увек остављају глад и неиспуњене наде код неких. Знамо да незадовољство разних врста одводи неке људе од традиционалних духовних организација. Такође знамо, као што је један разочарани аутор напоменуо, да „многе верске вође [данас] изгледа не знају” како се изборити са тим пропадањем, па у његовом решавању као одговор нуде „разводњени терапеутски деизам, јефтини симболички активизам, пажљиво упаковану јерес, [или понекад само] ненадахњујуће бесмислице”14 – и све то у време када свету треба толико тога, када поколење које расте заслужује много више и када је Исус у своје време нудио много више. Као Христови ученици, у нашем времену можемо се издићи изнад древних Израелаца који су јаукали: „Посахнуше кости наше и прође надање наше.”15 Заиста, ако на крају изгубимо наду, губимо и своје последње упориште. У својој Божанственој комедији, Данте је преко целе капије која води у пакао свим путницима написао упозорење: „Напустите сваку наду” рекао је, „ви који улазите”.16 Заиста кад нестане наде, оно што нам је остало је пламен пакленог беса са свих страна.
Дакле, кад смо сатерани уза зид, као што каже химна, „други помагачи не успевају и утеха бежи”,17 међу нашим најнеопходнијим врлинама биће овај драгоцени дар наде који је нераскидиво повезан са нашом вером у Бога и милосрђем према другима.
У овој двестогодишњици, кад се осврнемо да видимо све што нам је дато и радујемо се схвативши да су нам остварене многе наде, понављам речи лепе младе сестре мисионарке која нам је пре неколико месеци у Јоханесбургу рекла: „Нисмо догурали тако далеко да бисмо стали.”18
Парафразирајући један од најинспиративнијих опроштаја икада забележених у Светом писму, понављам са пророком Нефијем и том младом сестром:
„И ево, љубљена браћо моја, кад стигосте на овај тесан и узан пут, питао бих вас да ли је све учињено? Гле, кажем вам, није…
… Стога, морате хрлити напред са постојаношћу у Христу, имајући савршен одсјај наде и љубави према Богу и свим људима… овако говори Отац: Имаћете вечни живот.”19
Изражавам захвалност, моја браћо и сестре, за све што смо добили у овом последњем и најважнијем од свих раздобаља, раздобљу обновљеног Јеванђеља Исуса Христа. Дарови и благослови који потичу од тог Јеванђеља значе ми све - све - тако да, у настојању да захвалим свом Небеском Оцу за њих, имам „обећања која ћу одржати, и километре које ћу прећи пре него што усним, и километре које ћу прећи пре него што усним.”20 Надам се да ћемо хрлити напред са љубављу у срцима, ходајући у „одсјају наде”21 која осветљава пут светог ишчекивања на ком се налазимо већ 200 година. Сведочим да ће будућност бити подједнако испуњена чудима и обилно благословена као и прошлост. Имамо сваки разлог да се надамо благословима чак већим од оних које смо већ примили, јер ово је дело Свемогућег Бога, ово је Црква непрекидног откривења, ово је Јеванђеље неограничене благодати и човекољубља. Сведочим о овим и многим другим истинама у име Исуса Христа, амен.