Уједињени у остваривању Божјег дела
Најефикаснији начин да испунимо свој божански потенцијал јесте да радимо заједно, благословени моћу и влашћу свештенства.
Драге предивн сестре и браћо, драго ми је да будем са вама. Где год да слушате, шаљем загрљај својим сестрама и срдачан стисак руке браћи. Уједињени смо у делу Господњем.
Кад помислимо на Адама и Еву, често је прва помисао о њиховом идиличном животу у Еденском врту. Замишљам да је време увек било савршено - ни претопло ни сувише хладно - и да је обиље укусног воћа и поврћа расло надохват руке па су могли јести кад год пожеле. Пошто је то за њих био нови свет, много тога је требало открити, па је сваки дан био занимљив у њиховом саживоту са животињским светом и истраживању своје лепе околине. Дате су им и заповести и имали су различите ставове по питању тих упутстава, што је изазвало неку почетну стрепњу и збуњеност.1 Али док су доносили одлуке које су им заувек промениле живот, научили су да раде заједно и ујединили су се у остваривању циљева које је Бог имао за њих - и за сву своју децу.
Сада замислите овај исти пар у смртничком животу. Морали су да раде за своју храну, неке животиње су њих сматрале храном, и било је тешких изазова, које је било могуће превазићи само ако су се заједно саветовали и молили. Претпостављам да су барем некада имали различита мишљења о томе како се носити са тим изазовима. Међутим, због пада су научили да је важно да делују у јединству и љубави. У поучавању којe су примали из божанских извора, поучени су плану спасења и начелима Јеванђеља Исуса Христа који тај план чине остваривим. Пошто су схватили да су им земаљска сврха и вечни циљ идентични, проналазили су задовољство и успех учећи да заједнички раде у љубави и праведности.
Када су им се родила деца, Адам и Ева су поучавали своју породицу ономе што су и сами научили од небеских гласника. Били су усредсређени на помагање својој деци да разумеју и прихвате она начела која ће их усрећити у овом животу, као и припремити да се врате својим небеским родитељима пошто унапреде своје способности и докажу своју послушност Богу. У том процесу, Адам и Ева су научили да цене њихове различите способности и подржавали су једни друге у њиховом вечно значајном делу.2
Проласком векова, а потом и миленијума, јасноћа надахнутих и међусобно зависних доприноса мушкараца и жена постала је замагљена погрешним информацијама и несугласицама. Током времена између оног чудесног почетка у Еденском врту и садашњости, противник је био прилично успешан у свом циљу да подели мушкарце и жене у покушајима да освоји наше душе. Луцифер зна да ако успе да наруши јединство мушкараца и жена, ако успе да нас збуни у вези са нашом божанском вредношћу и заветном одговорношћу, успеће да уништи породице, које су суштинске јединице вечности.
Сотона подстиче поређење као оруђе за стварање осећаја више или ниже вредности, скривајући вечну истину да су урођене разлике мушкараца и жена од Бога и да се подједнако вреднују. Покушао је да умањи допринос жена у породици и цивилном друштву, смањујући тако њихов уздижући утицај за чињење добра. Његов циљ је да подстакне борбу за моћ уместо слављења јединственог доприноса мушкараца и жена који се међусобно допуњују и доприносе јединству.
Тако је током година, и широм света, у великој мери нестало потпуно разумевање божански међусобно зависних, а опет различитих доприноса и одговорности жена и мушкараца. Жене у многим друштвима постале су више подређене мушкарцима, уместо да буду равноправни партнери, а њихове активности су веома ограничене. Током тих мрачних времена њихов духовни напредак је био веома успорен; заиста, мало је духовне светлости могло продрети у мисли и срца прожета традицијом доминације.
А онда је засијало светло обновљеног Јеванђеља „јач[е] од сјаја сунчевог”3 када су се Бог Отац и Његов Син, Исус Христ, појавили дечаку Џозефу Смиту у рано пролеће 1820. године у светом шумовитом подручју у северном делу државе Њујорк. Тај догађај је зачетак модерног изливања откривења са неба. Један од првих чинилаца Христове првобитне Цркве коју је требало обновити била је власт свештенства Божјег. Како је Обнова наставила да се одвија, мушкарци и жене поново су почели да схватају важност и потенцијал међусобног партнерства, које је Он овластио и усмеравао у овом светом раду.
Године 1842, када су жене ове Цркве у повоју желеле да оформе званичну групу која би помагала у делу, председник Џозеф Смит је био надахнут да их организује „преко свештенства по узору на свештенство”.4 Рекао је: „Ја вам сада окрећем кључ у име Божје… – ово је почетак бољих дана за ово Друштво.”5 И откако је тај кључ окренут, образовне, политичке и економске могућности за жене почеле су постепено да се увећавају широм света.6
Ова нова црквена организација за жене, названа Потпорно друштво, разликовала се од других женских друштава тог времена, јер ју је основао пророк који је деловао са свештеничком влашћу, како би женама доделио власт, свете одговорности и службене положаје у структури Цркве, не ван ње.7
Од времена пророка Џозефа Смита до нашег времена, стална обнова свега донела је просветљење о неопходности власти и моћи свештенства у помагању и мушкарцима и женама да извршавају своје божанске дужности. Недавно смо поучени да жене које су издвојене под вођством носиоца кључева свештенства користе свештеничку власт у својим позивима.8
У октобру 2019. године, председник Расел М. Нелсон је поучио да жене које су дариване у храму имају моћ свештенства у својим животима и својим домовима док држе свете завете које су склопиле са Богом.9 Објаснио је да су „небеса подједнако отворена женама које су дариване моћу Божјом која произлази из њихових свештеничких завета, као што су отворена мушкарцима који носе свештенство.” И подстакао је сваку сестру: „Користите Спаситељеву моћ како бисте помогле својим породицама и осталима које волите.”10
Дакле, шта то значи за вас и мене? Како разумевање власти и моћи свештенства мења наше животе? Један од кључева је разумевање да када жене и мушкарци раде заједно, постижу много више него да раде одвојено.11 У својим улогама се допуњујемо, а не такмичимо. Иако се жене не заређују у свештенство, као што је претходно поменуто, жене су благословене свештеничком моћу док поштују своје завете и користе власт свештенства када су издвојене за неки позив.
Једног лепог августовског дана имала сам повластицу да седим са председником Раселом М. Нелсоном у реконструисаној кући Џозефа и Еме Смит у Хармонију, у Пенсилванији, близу места где је обновљено Ароново свештенство у овим последњим данима. У нашем разговору председник Нелсон је говорио о важној улози коју су жене имале у Обнови.
Председник Нелсон: „Један од најважнијих аспеката на који се подсетим када дођем на ово место обнове свештенства јесте важна улога коју су жене имале у Обнови.
Када је Џозеф тек почео да преводи Мормонову књигу, ко је записивао? Па, он је записао нешто, али не много. Укључила се Ема.
А затим помислим на Џозефа када је отишао у шуму да се моли близу њихове куће у Палмири, у држави Њујорк. Где је отишао? Отишао је до Светог шумарка. Зашто је отишао тамо? Јер тамо је ишла мајка кад је желела да се моли.
То су само две жене које су имале кључну улогу у обнови свештенства и обнови Цркве. Без сумње бисмо могли рећи да су наше жене данас једнако важне као и тада. Наравно да јесу.”
Попут Еме, Луси и Џозефа, и ми смо најуспешнији када смо вољни да учимо једни од других и када смо уједињени у циљу да постанемо ученици Исуса Христа и помогнемо другима на том путу.
Поучени смо да „свештенство благосиља животе Божје деце на безброј начина… У [црквеним] позивима, храмским обредима, породичним односима и тихом, личном службеништву, жене и мушкарци светаца последњих дана делују са свештеничком моћу и влашћу. Та међусобна зависност мушкараца и жена у остваривању Божјег дела коришћењем Његове моћи кључна је за Јеванђеље Исуса Христа обновљено преко пророка Џозефа Смита.”12
Јединство је пресудно за божанско дело за које смо повлашћени и позвани, али то се не догађа тек тако. Потребни су труд и време за озбиљно заједничко саветовање – да слушамо једни друге, разумемо ставове других и размењујемо искуства – али тај процес резултира надахнутијим одлукама. Било код куће или у црквеним одговорностима, најделотворнији начин да испунимо свој божански потенцијал јесте да радимо заједно, благословени моћу и влашћу Његовог свештенства у нашим различитим, али компатибилним улогама.
Како то партнерство изгледа у животима заветних жена данас? Желела бих да изнесем један пример.
Алисон и Џон имали су јединствено партнерство. Возили су бицикл двосед на кратким и дугим тркама. Да би се успешно такмичили на том возилу, оба возача морају бити у хармонији. Морају се нагнути у истом смеру у право време. Једно не може да доминира над другим, него морају јасно да комуницирају и да свако од њих обавља свој део. Капитен, који је напред, контролише када треба кочити а када стати. Особа позади мора да обраћа пажњу на оно што се догађа и буде спремна да даје додатну снагу ако мало заостану или да успори ако се превише приближе другим бициклистима. Морају подржавати једно друго како би напредовали и остварили свој циљ.
Алисон је објаснила: „У почетку би особа која је у положају капитена, говорила ‘Стани’ када треба да станемо и ‘Кочење’ када је требало да престанемо са окретањем педала. Након неког времена, особа која седи позади научила је када ће капитен стати или кочити, и нису биле потребне речи. Научили смо да се ускладимо једно са другим и знали смо када се један мучи, и [тада] онај други улаже додатну снагу да подигне слабог. Све је у поверењу и заједничком раду.”13
Џон и Алисон су били уједињени не само док су окретали педале свог бицикла, него су били уједињени и у свом браку. Свако је желео срећу оног другог више од властите; свако је тражио добро у другом и радио на томе да превазиђе у себи оно што није тако добро. Смењивали су се у преузимању вођства и давали више од себе када би се један партнер мучио. Свако је ценио допринос другог и проналазио боље одговоре на своје изазове јер су удружили своје таленте и ресурсе. Заиста су повезани једно с другим христоликом љубављу.
Постати више у складу са божанским моделом заједничког рада у јединству, пресудно је у овом времену када преовлађује стављање себе на прво место. Жене поседују себи својствене, божанске дарове14 и примиле су јединствене одговорности, али не више или мање важне од мушких дарова и одговорности. Све је осмишљено и потребно за остварење божанског плана Небеског Оца да би свако Његово дете добило најбољу прилику да испуни свој божански потенцијал.
Данас су нам „потребне жене које имају храброст и визију наше мајке Еве”15 да се уједине са својом браћом у привођењу душа Христу.16 Мушкарци треба да постану прави партнери, а не да претпостављају да су једини одговорни или да се понашају као „главни” партнери, док жене обављају већи део посла. Жене треба да буду спремне да „иступе [и] заузму [своје] важно место које им с правом припада”17 као партнери, а не да мисле да треба све да ураде саме или да чекају да им се каже шта да раде”.18
Видети жене као битне учеснице није у стварању „једнакости“, већ у разумевању доктринарне истине. Уместо да успоставимо програм којим бисмо то остварили, можемо активно радити на томе да жене вреднујемо као што то чини Бог: као неопходне партнерке у делу спасења и узвишења.
Да ли смо спремни? Да ли ћемо тежити превладавању културолошких предрасуда и уместо тога прихватити божанске моделе и поступке засноване на основним учењима? Председник Расел М. Нелсон позива нас да „ходамо руку под руку у овом светом делу… [како бисмо] помогли у припреми света за други долазак Господњи”.19 Чинећи тако, научићемо да ценимо доприносе сваког појединца и увећаћемо успешност којом испуњавамо своје божанске улоге. Осећаћемо радост већу него икада.
Нека свако од нас бира да се ујединимо на надахнути Господњи начин да помогнемо Његовом делу да напредује. У име нашег вољеног Спаситеља, Исуса Христа, амен.