Зар нећемо наставити у тако великом делу?
Увек треба да имамо на уму цену коју су Џозеф и Хајрам Смит платили због успостављања Цркве, заједно са толико других верних мушкараца, жена и деце.
Хвала вам пуно, председниче, на тако дивним уводним речима. Браћо и сестре, пре двеста петнаест година Џозефу и Луси Мек Смит родио се дeчачић, у Вермонту, у регији познатој као Нова Енглеска, на североистоку Сједињених Америчких Држава.
Џозеф и Луси Мек веровали су у Исуса Христа, проучавали Света писма, искрено се молили и ходали са вером у Бога.
Своје новорођенче су назвали Џозеф Смит Млађи.
О породици Смит, Бригам Јанг је рекао: „Господ је имао у виду [Џозефа Смита], и његовог оца, и оца његовог оца, и њихове потомке, све до Аврама, и од Аврама до потопа, од потопа до Еноха и од Еноха до Адама. Посматрао је ту породицу и ту крв како кружи од њеног извора до рођења тог човека. [Џозеф Смит] је предодређен у вечности.”1
Вољен у својој породици, Џозеф Млађи био је посебно близак са својим старијим братом Хајрамом, који је имао 6 година када се Џозеф родио.
Прошлог октобра седео сам крај огњишта у малом дому Смитових у Шарону, у држави Вермонт, где је Џозеф рођен. Осетио сам Хајрамову љубав према Џозефу и помислио сам на њега како држи свог малог брата у наручју и учи га да хода.
Отац и мајка Смит доживљавали су личне проблеме који су их приморали да се селе са породицом много пута пре него што су коначно одустали од Нове Енглеске и донели храбру одлуку да се преселе даље на запад, у државу Њујорк.
Пошто је породица била уједињена, преживели су ове изазове и заједно се суочили са обесхрабрујућим задатком да поново почну на шумовитом подручју од око стотину акри (0.4 км2) у Манчестеру, у близини Палмире, у држави Њујорк.
Нисам сигуран да многи од нас схватају физичке и емоционалне изазове са којима су се Смитови суочавали на новом почетку – крчење земљишта, садња воћњака и њива, изградња мале куће од дрвета и других објеката на фарми, унајмљивање надничара и прављење домаћих производа за продају у граду.
До тренутка када је породица стигла у западни Њујорк, то подручје је захватила верска занесеност – позната као Друго велико буђење.
У то време расправа и свађа међу верским заједницама, Џозеф је доживео чудесну визију која је данас позната као Прва визија. Благословени смо што имамо четири главна извештаја која ћу користити.2
Џозеф је записао: „Током овог времена великог узбуђења мој ум је био суочен са озбиљним размишљањима и великом нелагодом; али иако су моја осећања била дубока и често јака, још увек сам себе држао подаље од свих ових заједница, мада сам присуствовао њиховим разним састанцима онолико колико су то околности дозвољавале… [Ипак] тако је била велика пометња и раздор међу разним религијама, да је било немогуће за једну младу особу налик мени, и тако невешту с људима и стварима, да дође до било каквог закључка ко је у праву а ко није.”3
Џозеф је узео Библију да пронађе одговоре на своја питања и прочитао је Jаковљеву посланицу 1:5: „Ако ли коме од вас недостаје премудрости, нека иште у Бога, који даје свакоме без разлике, и не кори никога; и даће му се.”4
Напоменуо је: „Никада ниjедан стих из Писама ниjе са већом снагом ушао у срце човечjе него што је тада таj ушао у моје. Са великом је силом, чини се, прожео сваки осећај мог срца. Стално сам се враћао на њега.”5
Џозеф је схватио да Библија не садржи све одговоре на животна питања; уместо тога подучавала је мушкарце и жене како могу пронаћи одговоре на своја питања комуницирајући директно са Богом кроз молитву.
Додао је: „Стога, у складу с одлучношћу својом да иштем од Бога, удаљих се до шуме да то и покушам. То се догодило у јутро прелепог, ведрог дана, раног пролећа хиљаду осамсто двадесете године.”6
Убрзо након тога, рекао је Џозеф, „светлост [је] застала нада мном [и] видео сам две Особе, чији сјај и слава надмашују сваки опис, како стоје у ваздуху изнад мене. Један од њих ми проговори, позвавши ме по имену и рече, показуjући на другог - [Џозефе,] Ово је Син мој љубљени. Слушај га!”7
Затим је Спаситељ рекао: „Џозефе, сине мој, греси су ти опроштени. Иди својим путем, ходај по мојим законима и придржавај се мојих заповести. Гле, ја сам Господ славе. Разапет сам за свет, да сви они који поверују у име моје могу имати живот вечни.”8
Џозеф је додао: „Не пре, него кад сам дошао себи да бих могао да говорим, питао сам Особе које су стајале изнад мене у светлости, која од свих секти је права.”9
Присећао се: „Рекли су ми да све верске заједнице верују у погрешна учења и да ниједна од њих није призната од Бога као његова црква и царство. И… истовремено сам примио обећање да ће ми се у неком будућем времену обзнанити пунина Јеванђеља.”10
Џозеф је такође забележио: „У тој визији видео сам мноштво анђела.”11
После ове величанствене визије, Џозеф је написао: „Моја душа је била обузета љубављу и данима сам се радовао великом радошћу. Господ је био са мном.”12
Изашао је из Светог шумарка како би започео припрему да постане пророк Божји.
Џозеф је такође почео да доживљава оно што су доживљавали древни пророци – одбацивање, супротстављање и прогон. Џозеф се присетио догађаја када је оно што је видео и чуо поделио са једним од проповедника који су били активни у верском препороду:
Био сам веома изненађен његовим понашањем; не само да је олако схватао разговор са мном, већ и с великом презиром, говорећи да је све то од ђавола, да не постоји ништа такво као што су виђења и откривења у овим данима; да је све то престало с апостолима, и да никада више неће постојати ни једно од њих.
„Убрзо сам сазнао, међутим, да је моје изношење ове приче побудило велике предрасуде према мени међу присталицама ових верских заједница, и било је разлог великог прогона, који се појачавао… ово је било заједничко за све верске заједнице – све уједињене у мом прогону”.13
Три године касније, 1823. године, небо се поново отворило као део сталнећ обнове Јеванђеља Исуса Христа последњих дана. Џозеф је записао да му се указао анђео по имену Морони и рекао „да Бог има дело за мене да извршим… [и да] постоји књига која је склоњена, написана на златним плочама” која садржи „пунину вечног јеванђеља, онако како ју је Спаситељ предао древним становницима [америчког континента]”.14
Џозеф је на крају добио, превео и објавио древни запис, данас познат као Мормонова књига.
Његов брат Хајрам, који му је био стална подршка, посебно после његове болне и по живот опасне операције 1813, био је један од сведока златних плоча. Такође је био и један од шесторице чланова Цркве Исуса Христа када је организована 1830. године.
Током живота, Џозеф и Хајрам су се суочавали са руљом и прогоном. На пример, у најтежим условима боравили су у затвору Либерти, у Мисурију, пет месеци током хладне зиме 1838–1839.
У априлу 1839, Џозеф је писао својој супрузи Еми описујући њихову ситуацију у затвору у Либертију:„Сада је, претпостављам, око пет месеци и шест дана откако сам под даноноћном присмотром страже, и међу зидовима, решеткама и шкрипавим гвозденим вратима самотне, мрачне, и прљаве тамнице… Свакако ће нас преместити [одавде] и драго нам је због тога. Шта год да буде са нама, не можемо отићи у гору рупу од ове… Никада нећемо пожелети да се вратимо у Либерти, у Клеј Каунти, у Мисури. Сити смо га заувек.”15
Уочи прогона, Хајрам је показао веру у Господња обећања, укључујући гаранцију да ће побећи од својих непријатеља ако тако одлучи. У благослову који је Хирум примио 1835. године полагањем руку Џозефа Смита, Господ му је обећао: „Имаћеш моћ да побегнеш од руку својих непријатеља. Тражиће ти живот са неуморним жаром, али ћеш побећи. Ако је то оно, што желиш, имаћеш снагу да добровољно положиш свој живот за славу Божју.”16
У јуну 1844. Хајраму је постављен избор да живи или положи свој живот на славу Божју и да „запечати сведочанство своје крвљу својом”, руку под руку са својим љубљеним братом Џозефом.17
Недељу дана пре судбоносног путовања у Картиџ, где их је хладнокрвно усмртила наоружана руља маскираних кукавица како их не би препознали, Џозеф је записао: „Посаветовао сам свог брата Хајрама да поведе породицу на следећи брод и оде у Синсинати.”
Увек ме савладају емоције када се сетим Хајрамовог одговора: „Џозефе, не могу да те оставим.’’18
Тако су Џозеф и Хајрам отишли у Картиџ, где су постали мученици због Христовог дела и имена.
У званичној најави о мученичкој смрти наведено је:„Џозеф Смит, пророк и виделац Господњи… обелоданио је Мормонову књигу, коју је превео даром и моћу Божјом, и био је средство којим је она објављена на два континента; послао је пунину вечног јеванђеља, коју је она садржала, на сва четири краја земље, обелоданио је многа откривења и заповести које садржи ова књига Учења и завета, и пуно других важних докумената и упутстава на добробит деце човечје; сакупио више хиљада светаца последњих дана, установио велики град, и оставио славу и име који се не могу избрисати… И налик многим Господњим помазаницима у древним временима запечатио је свој живот и своја дела сопственом крвљу, као и његов брат Хајрам. Уживоту не беху растављени, ни у смрти не беху раздвојени!”19
Након мученичке смрти, тела Џозефа и Хајрама враћена су у Наву, опрана и обучена како би породица Смит могла видети своје вољене. Њихова драга мајка се присетила: „Дуго сам се борила, усмеравала сву енергију своје душе и призивала Бога да ме ојача; али кад сам ушла у собу и видела обојицу мојих убијених синова истовремено како леже пред мојим очима и чула јецаје и уздисање моје породице и вапаје са усана њихових жена, деце, браће и сестара, било је превише. Потонула сам вапећи Господу у агонији душе: ‘Боже мој! Боже мој! Зашто си напустио ову породицу?’”20
У том тренутку туге и очаја, сетила се њихових речи: „Мајко, не плачи за нама, љубављу смо надвладали свет.”21
Они су заиста надвладали свет. Џозеф и Хајрам Смит, попут оних верних светаца описаних у књизи Откривења који „дођоше од невоље велике, и опраше хаљине своје и убелише хаљине своје у крви Јагњетовој [и] који су… пред престолом Божијим, и служе Му дан и ноћ у цркви Његовој; и Онај што седи на престолу уселиће се у њих.
Више неће огладнети, и неће на њих пасти сунце, нити икаква врућина.
Јер Јагње, које је насред престола, пашће их, и упутиће их на изворе живе воде; и Бог ће отрти сваку сузу од очију њихових.”22
Док славимо ову радосну прилику, 200. годишњицу Прве визије, увек треба да имамо на уму цену коју су Џозеф и Хајрам Смит платили због успостављања Цркве, заједно са толико других верних мушкараца, жена и деце, како бисмо ви и ја могли да уживамо у многим благословима и откривеним истинама које данас имамо. Њихова верност се никада не сме заборавити!
Често сам се питао зашто су Џозеф и Хајрам и њихове породице морали толико да пате. Можда су у својој патњи спознали Бога на начине који се без ње нису могли догодити. У њој су размишљали о Гетсеманији и крсту Спаситељом. Као што је апостол Павле рекао: „Јер се вама дарова, Христа ради, не само да Га верујете него и да страдате за Њ.”23
Пре своје смрти 1844, Џозеф је написао свецима писмо пуно ентузијазма. Био је то позив на деловање, који се у Цркви наставља и данас:
„Браћо [и сестре], нећемо ли наставити ка тако величанственом циљу? Идите напред а не назад. Храбро браћо [и сестре]; и напред, напред у победу!
Хајдемо, дакле, да као црква и као народ, и као свеци последњих дана, принесемо Господу принос у праведности.”24
Док слушамо Духа током прославе 200. годишњице овог викенда, размислите о томе шта ћете понудити Господу у праведности у наредним данима. Будите храбри - поделите то са неким коме верујете, и што је најважније, одвојите време за то!
Знам да је Спаситељ задовољан када му у праведности предајемо принос из наших срца, баш као што је био задовољан верном приносом те изузетне браће, Џозефа и Хајрама Смита, и свих осталих верних светаца. О томе свечано сведочим у свето и посвећено име нашег Господа Исуса Христа, амен.