Поучавање моћу и влашћу од Бога.
Послуживаћемо у Његово име, са Његовом моћу и влашћу, и са Његовом брижном добротом.
Моја вољена браћо, хвала вам за вашу посвећеност Господу и Његовом светом делу. Заиста ми је драго што сам овде са вама. Као ново Прво pредседништво, захваљујемо вам на вашим молитвама и вашој подршци. Захвални смо за ваше живот и вашу службу Господу. Ваша посвећеност дужностима и несебичном служењу је исто толико важна у вашим позивима као што је наша у нашим. Служећи у овој Цркви целог живота, научио сам да, у ствари, није битно где особа служи. Оно што је Господу важно је како та особа служи.
Изражавам дубоку захвалност за председника Томаса С. Монсона, који је био мој пример више од 50 година. Такође изражавам дубоко дивљење његовим саветницима, председнику Хенрију Б. Ајрингу и председнику Дитеру Ф. Ухдорфу. Захваљујем им за службу Господу и Његовим пророцима. Оба ова посвећена службеника добила су нова именовања. Они настављају да служе енергично и посвећено. Поштујем их и волим обојицу.
Прилика за служење у истинитој и живој Господњој Цркви са Његовом влашћу и моћу изванредан је благослов. Обнова Божјег свештенства, укључујући кључеве свештенства, отвара достојним свецима последњих дана највеће од свих духовних благослова. Видимо како се ти благослови изливају на жене, мушкарце и децу широм света.
Видимо верне жене које разумеју моћ која је нераздвојни део у њиховим позивима и у њиховом даривању као и у другим храмским обредима. Ове жене знају како да призову небеске моћи како би заштитиле и ојачале своје мужеве, своју децу и друге које воле. То су духовно јаке жене које неустрашиво воде, поучавају и послужују у својим позивима са моћу и влашћу од Бога!1 Осећам велику захвалност за њих!
На исти начин, видимо верне мушкарце који живе достојни својих повластица као носиоци свештенства. Они воде и служе, жртвујући се на Господњи начин, с љубављу, љубазношћу и стрпљењем. Благосиљају, усмеравају, штите и јачају друге људе моћу свештенства које имају. Изводе чуда за оне којима служе, а у исто време настављају да воде рачуна о сопственим браковима и безбедности својих породица. Избегавају зло и представљају моћне старешине у Израелу.2 Веома сам захвалан за њих!
Сад бих изразио своју забринутост? Ево о чему је реч: превише наше браће и сестара не разуме у потпуности концепт моћи и власти свештенства. Понашају се као да им је важније да задовоље свопствене себичне жеље и апетите него да Божју моћ користе за благосиљање Његове деце.
Бојим се да многа наше браће и сестре не схватају суштину повластица које им припадају.3 На пример, нека наша браћа и сестре поступају као да не разумеју шта је свештенство и шта им оно омогућава. Ево неколико конкретних примера.
Не тако давно, присуствовао сам причесном састанку на којем је новорођено дете требало да прими име и очев благослов. Млади отац је држао своју драгоцену девојчицу у наручју, дао јој име, а потом и предивну молитву. Али није дао благослов детету. Ова слатка мала девојчица је добила је име, али не и благослов! Овај дивни старешина није знао разлику између молитве и свештеничког благослова. Својом свештеничком влашћу и моћу, могао је да благослови своју бебу, али то није учинио. Помислио сам: „Каква штета због изгубљене прилике!”
Дозволите ми да наведем неке друге примере. Знамо за браћу која издвајају сестре за вође Школице, Младих жена или Потпорног друштва и учитељице, али пропусте да их благослове - да их моћу да испуњавају своје позиве. Дају само савете и упутства. Видимо достојног оца који не даје својој жени и деци свештеничке благослове када је баш то оно што им је потребно. Свештеничка моћ је обновљена на овој Земљи, а ипак још много браће и сестара пролази кроз ужасна искушења у свом животу, а да никада не приме прави свештенички благослов. Каква трагедија! То је трагедија коју можемо избећи.
Браћо, ми носимо свештенство Божје. Имамо Његову моћ да благословимо Његов народ. Само помислите на изузетно обећање које нам је Господ дао када је рекао: „Кога год ти благословиш и ја ћу благословити.”4Имамо повластицу да делујемо у име Исуса Христа како бисмо благословили децу Божју у складу са Његовом вољом за њих. Председници кочића и бискупи, молим вас да се побринете да сваки члан већа под вашим вођством разуме како се даје свештенички благослов - што укључује личну достојност и духовну припрему неопходну да са правом затраже моћ од Бога.5
Позивам све вас, браћо, који носите свештенство, да надахњујете чланове да држе своје завете, да посте и моле се, проучавају Света писма, одлазе у храм и служе са вером као мушкарци и жене Божје. Свима можемо да помогнемо да оком вере виде да ће их послушност и праведност приближити Исусу, омогућавајући им да уживају у сарадништву Светог Духа и осете радост у животу!
Одлика истинске и живе цркве Господње увек ће бити организован и усмерен труд у послуживању сваком Божјем детету појединачно и њиховим породицама.6 Због тога што је ово Његова Црква, као Његове слуге, послуживаћемо сваком понаособ, као што је Он то чинио.7 Послуживаћемо у Његово име, са Његовом моћу и влашћу, и са Његовом брижном добротом.
Искуство које сам имао пре више од 60 година у Бостону, поучило ме је колико повластица послуживања појединцу може бити моћна. Тада сам као хирург радио у Општој болници у Масачусетсу - на радном месту сваког дана, сваке друге ноћи и сваког другог викенда. Имао сам ограничено време за своју жену, наших четворо деце и служење у Цркви. Упркос томе, председник нашег огранка ме је задужио да посетим Вилбура и Леонору Кокс у нади да ће се брат Кокс може вратити активности у Цркви. Он и Леонора су били запечаћени у храму.8 Међутим, Вилбур годинама није ишао у цркву.
Мој сарадник и ја смо отишли код њих. Када смо ушли, сестра Кокс нас је топло примила,9 али брат Кокс је нагло устао и отишао у другу собу и затворио врата.
Отишао сам до затворених врата и покуцао.После неколико тренутка сам чуо пригушен глас: „Уђиˮ. Отворио сам врата и видео брата Кокса који је седео близу антене аматерске радио станице. У тој малој соби запалио је цигару. Било је јасно да му моја посета није била пријатна.
Погледао сам по просторији у чуду и рекао: „Брате Кокс, одувек сам желео да више научим о радио-аматерском раду. Да ли би ме поучио? Жао ми је што вечерас не могу остати дуже, али могу ли доћи други пут?”
Оклевао је на тренутак а онда одговорио: „Да.ˮ Био је то почетак великог пријатељства. Вратио сам се и он ме је поучио. Почео сам да га волим и поштујем. Са сваком посетом почео са све више да увиђам величину тог човека. Постали смо добри пријатељи, као и наше драге вечне сапутнице. Онда, после неког времена, наша породица се преселила. Локалне вође су наставиле да подржавају породицу Кокс.10
Око осам година након прве посете, у Бостону је организован кочић.11 Можете ли погодити ко је био његов први председник? Дa! Брат Кокс! У наредним годинама такође је служио као председник мисије и председник храма.
Годинама касније, као члан Већа дванаесторице, добио сам задатак да организујем нови кочић у Санпит Каунтију, у Јути. Током уобичајених интервјуа, био сам пријатно изненађен што сам се опет срео са својим драгим пријатељем, братом Коксом! Био сам надахнут да га позовем за новог патријарха кочића. Након што сам га заредио, загрлили смо и плакали. Људи у просторији су се питали зашто ова двојица одраслих мушкараца плаче. Али ми смо знали. И сестра Кокс је знала. Наше сузе су биле сузе радоснице! Сећали смо се невероватног путовања, пуног љубави и покајања, које је почело пре више од тридесет година, једне вечери у њиховој кући.
Ту није крај приче. Породица брата и сестре Кокс је порасла и чине је 3 деце, 20 унучади и 54 праунучади. Додајте томе њихов утицај на стотине мисионара, на хиљаде људи у храму, на стотине оних који су примили патријаршки благослов од Вилбура Кокса. Његов и Леонорин утицај ће наставити да се шири преко многих генерација широм света.
Искуства попут овог са Вилбуром и Леонором Кокс се дешавају у овој Цркви сваке недеље - надам се, сваког дана. Посвећене слуге Исуса Христа настављају да проносе Његово дело, са Његовом моћу и влашћу.
Браћо, постоје врата која можемо отворити, свештенички благослови које можемо дати, срца која можемо исцелити, бремена која можемо олакшати, сведочанства која можемо ојачати, животи које можемо спасити, и радост коју можемо донети у домове светаца последњих дана - све то због тога што имамо Божје свештенство. Ми смо људи који су „позвани и припремљени од постанка света у складу са предзнањем Божјим, због [наше] велике вереˮ, да бисмо обављали ово дело.12
Вечерас вас позивам да дословно устанете са мном у нашем великом вечном братству. Када изговорим име ваше свештеничке службе, молим вас да устанете и наставите да стојите. Ђакони, молим вас устаните! Учитељи, устаните! Свештеници! Бискупи! Старешине! Високи свештеници! Патријарси! Седамдесеторица! Апостоли!
Сада, браћо, молим вас да останете да стојите и прикључите се нашем хору у певању све три строфе химне „Устаните, о мушкарци Божји”?13 Док будете певали размишљајте о својој дужности у моћној војсци Божјој како припремате свет за Други долазак Господњи. То је наша дужност. То је наша повластица. Тако сведочим у име Исуса Христа, амен.