„Бити са њима и јачати ихˮ

старешина Џефри Р. Холанд

Веће дванаесторице апостола

Наша молитва данас је да сваки мушкарац и жена оду са ове генералне конференције дубоко посвећени искреној бризи за друге.

Парафразираћу Ралфа Волда Емерсона да су најупечатљивији моменти у животу они у којима имамо хитну потребу за откривењем.¹ Председниче Нелсоне, не знам са колико „хитних потребаˮ можемо изаћи на крај овог викенда. Неки од нас имају слабо срце. Али, када мало размислим, ти се и за то можеш побринути. Какав пророк!

У духу чудесних изјава и сведочанстава председника Нелсона синоћ и јутрос, износим сопствено сведочанство да су ова прилагођавања примери откривења која су водила ову Цркву од њеног почетка. Све је више доказа да Господ убрзава своје дело у овом времену.²

За све који желе да сазнају детаље о овим питањима, молимо вас да знате да ће одмах по завршетку овог заседања конференције започети низ који укључује, не обавезно овим редоследом, слање писма Првог председништва сваком члану Цркве чију и-мејл адресу имамо. Документ на седам страница са питањима и одговорима биће приложен свим вођама свештенства и помоћних организација. На крају, ти материјали се одмах постављају на страницу ministering.LDS.org. ³

Сада прелазим на предиван задатак који је председник Расел М. Нелсон дао мени и сестри Џин Б. Бингам. Браћо и сестре, како дело Цркве институционално сазрева, следи да и ми лично треба да сазревамо - индивидуално се уздижући изнад сваког механичког, рутинског понашања до искреног следбеништва исказаног од стране Спаситеља на крају Његовог земаљског службеништва. Док се Он припремао да напусти своју малу групу још увек неискусних и помало збуњених следбеника, није им дао списак са десетак административних задатака које треба да обаве, нити прегршт извештаја да попуне у три примерка. Не, сажео је њихов задатак у једну основну заповест: „Љубите један другог, као што ја вас љубих… По том ће сви познати да сте моји ученици ако узимате љубав међу собом.”⁴

У настојању да се приближимо овом јеванђеоском идеалу, овај нови најављени концепт послуживања свештенства и Потпорног друштва укључиће, између осталог, следеће елементе, од којих је Потпорно друштво већ реализовало веома успешно неке од њих.⁵

Више нећемо користити појмове кућно поучавање и посете кућног поучавања. Делом због тога што ће се велики део нашег послуживања одвијати у другим окружењима уместо у кући, а делом зато што наш контакт неће бити дефинисан поучавањем припремљених лекција, мада се лекције свакако могу поделити ако постоји потреба за тим. Главна сврха у тој идеји послуживања биће да чинимо онако као што је речено да је чинио народ Алминог времена који „бдијаху над својим народом и неговаху код њих оно што спада у праведност.”⁶
Наставићемо да посећујемо домове што више, али локалне околности, као што су велики број, велике раздаљине, лична сигурност и други проблематични услови, могу спречити посету сваком дому сваког месеца. Као што је Прво председништво саветовало пре много година, учините најбоље што можете.⁷ Поред било каквог распореда који ћете успоставити за стварне посете, тај календар можете допунити телефонским позивима, писаним белешкама, СМС-овима, и-мејловима, видео четовима, разговорима на црквеним састанцима, заједничким пројектима служења, друштвеним активностима и низу могућности у свету друштвених медија. Међутим, треба да нагласим да овај проширени нови поглед на ангажман не укључује несрећну калкулацију коју сам недавно видео на налепници браника једног аутомобила. Писало је: „Ако затрубим, био сам ти у кућном поучавању.ˮ Молим вас, молим вас, браћо (сестре никада не би учиниле тако нешто - обраћам се браћи у Цркви), са тим прилагођавањима желимо више бриге и пажње, не мање.
Са овим новијим, више јеванђеоским видом служења, осећам да почињете да паничите због онога што морате навести у свом извештају. Па, можете одахнути, јер нема никаквог извештаја - барем не оног у последњем тренутку, до 31. у месецу. И овде се трудимо да сазримо. Једини извештаји које ћете дати је број интервјуа које су вође имале са послужитељским сарадништвима у одељењу тог тромесечја. Пријатељи моји, колико год једноставно звучало, ти интервјуи су апсолутно пресудни. Без тих информација, бискуп неће имати начина да добије информације о духовној и временској ситуацији својих људи. Запамтите: браћа послужитељи представљају бискупство и председништво већа старешина; не замењују их. Кључеви које имају бискуп и председник већа далеко премашују овај концепт послуживања.
Због тога што је овај извештај другачији од онога кога смо у прошлости достављали, дозволите ми да истакнем да ми у седишту Цркве не морамо да знамо како или где или када сте контактирали са својим људима, само нам је важно да то чините и да их благосиљате на сваки начин на који можете.

Браћо и сестре, имамо небеску прилику као Црква у целини да демонстрирамо веру чисту и без мане пред Богом⁸ - да носимо бремена један другом, да могу бити лака и да тешимо оне којима је утеха потребна,⁹ да служимо удовицама, удовцима и сирочади, онима који су у браку и самцима, јакима и збуњенима, угњетенима и снажнима, срећнима и тужнима - укратко, свима, јер сви треба да осетимо топлу руку пријатељства и чујемо чврсту изјаву о вери. Међутим, упозоравам вас, нови назив, нова флексибилност и мање извештаја неће направити ни најмању разлику у нашем служењу уколико то не видимо као позив да бринемо о другима одважно на нови светији начин, као што је председник Нелсон управо рекао. Док се својим духовним очима усредсређујемо на универзалније живљење по закону љубави, одајемо признање генерацијама које су годинама служиле на тај начин. Навео бих недавни пример такве преданости у нади да ће више људи схватити Господњу заповест да „будемо уз њих и јачамо”¹⁰ нашу браћу и сестре.

14. јануара, у недељу, нешто после 17 часова, моји млади пријатељи Брет и Кристин Хамблин ћаскали су у свом дому у месту Темпе, у Аризони, након што је Брет тога дана служио у бискупству, а Кристин је била презаузета бригом о њихово петоро деце.

Кристин, која је наизглед успешно излечена од рака дојке претходне године, пала је у несвест. Убрзо након позива, стигла је екипа хитне помоћи и очајнички покушала да је врати у живот. Док се Брет молио, брзо је обавио два телефонска разговора: један са својом мајком замоливши је да помогне са децом, а други са Едвином Потером, својим кућним учитељем. Други разговор, у целини, текао је овако:

Едвин, препознавши број, рекао је: „Здраво, Брете, како си?ˮ

Брет је скоро узвикнуо: „Потребан си ми овде - одмах!ˮ

За неколико минута Бретов колега из свештенства је већ био поред њега, помажући са децом и возећи брата Хамблина у болницу иза кола хитне помоћи која су превозила његову жену. За мање од 40 минута након што је склопила очи, лекари су прогласили Кристин мртвом.

Док је Брет јецао, Едвин га је једноставно загрлио и плакао са њим – дуго, дуго. Едвин се затим, оставивши Брета да тугује са осталим члановима породице који су се окупили, одвезао у бискупов дом да му исприча шта се управо догодило. Чудесни бискуп је одмах кренуо у болницу, док се Едвин одвезао до куће Хамблинових. Тамо су се он и његова супруга, Шарлот, који је такође трком дошла, играли са петоро деце Хамблинових која су остала без мајке, узраста од 3 до 12 година. Дали су им вечеру, одржали непланирани музички рецитал и помогли им да се припреме за кревет.

Брет ми је касније рекао: „Чудесни део ове приче није то што је Едвин дошао када сам га назвао. У хитном случају увек ћете пронаћи неког ко жели да помогне. Не, чудесни део ове приче је то да сам се сетио баш њега. Било је ту и других људи. Кристин има брата и сестру који живе на мање од пет километара удаљености. Имамо сјајног бискупа, најбољег. Али однос између Едвина и мене је такав да сам инстиктивно позвао њега када ми је затребала помоћ. Црква нам пружа боље организован начин живота према другој заповести - да волимо, служимо и развијамо односе са нашом браћом и сестрама што нам помаже да будемо ближи Богу.”¹¹

Едвин је о овом искуству рекао: „Старешина Холанд, иронија у свему овоме јесте то што је Брет био кућни учитељ наше породице дуже него што сам ја био њихов. Током тог времена, чешће нас је посећивао као пријатељ него по задатку. Био је одличан пример, тачно оно што активан и укључен носилац свештенства треба да буде. Моја жена, наши дечаци - не гледамо на њега као некога ко је обавезан да нам на крају сваког месеца донесе поруку; видимо га као пријатеља који живи иза угла, који ће учинити све на овом свету да би нас благословио. Драго ми је што сам могао барем мало да му се одужим за оно чиме је он задужио мене.”¹²

Браћо и сестре, придружујем вам се у одавању признања сваком учитељу из комшилука, учитељу одељења и кућном учитељу и кућној учитељици који су нас волели и веома вернонам служили током времена. Наша данашња молитва је да сваки мушкарац и жена - и наши старији млади мушкарци и младе жене - оду са ове генералне конференције са већом посвећеношћу искреној бризи о другима, мотивисани једино чистом љубављу Христовом. Упркос томе што сви познајемо своја ограничења и мане - и сви имамо изазове - ипак, можемо радити заједно у Господњем винограду,¹³ дајући Богу и Оцу свих нас руку помоћи у Његовом задивљујућем задатку да одговара на молитве, пружа утеху, отире сузе, и јача клецава колена.¹⁴ Будемо ли чинили тако, бићемо више налик истинским ученицима Христовим, што и треба да будемо. Ове ускршње недеље, молим се да можемо волети једни друге као што је Он волео нас,¹⁵ у име Исуса Христа, амен.