Гледај напред и веруј
од старешине Едварда Дјуба,
из Седамдесеторице
У очима Господњим није толико важно колико смо урадили или где смо били, него много више где смо вољни да идемо.
Када сам као дечак са мајком радио у пољу, поучила ме је једној од најважнијих лекција у мом животу. Јутарње сунце се већ подигло, а мени се чинило да смо већ дуго копали. Застао сам и осврнуо се да видим колико смо урадили и рекао сам мајци: „Погледај шта смо све урадили!” Мајка није одговорила. Мислећи да ме није чула поновио сам мало гласније оно што сам рекао. Опет није одговорила. Подижући глас, поновио сам исто. Коначно, окренула се ка мени и рекла: „Едварде, никада не гледај назад, гледај напред ка оном што још има да се уради.”
Моја драга браћо и сестре, завет који смо склопили са Господом када смо се крстили, да ћемо „стајати као сведоци Божји у свим временима и у свему, и на свим местима где [ћемо] можда бити” (Moсија 18:9), је завет за цео живот. Председник Дитер Ф. Ухдорф је саветовао: „Они који су ушли у воде крштења и примили дар Светог Духа стали су на пут следбеништва и дужни су да истрајно и верно следе кораке нашег Спаситеља” (“Saints for All Seasons,” Ensign или Liahona, септ. 2013., стр. 5). Господ нас преко својих слугу позива да служимо у различитим позивима, које прихватамо са потпуном посвећеношћу. Када дође до разрешења и упути се неки други позив, ми га радосно прихватамо знајући, као што су знали и наши претходници, да „у служби Господу није важно где служите него како” (J. Reuben Clark Jr., у Conference Report, апр. 1951., стр. 154).
Исто тако, када је председник кочића разрешен, он радосно прихвата своје разрешење, а када добије позив да служи на који год начин Господ преко слугу својих „сматра прикладним” (Moсија 3:19), он се не крије иза свог претходног искуства, нити гледа иза себе и мисли како је довољно служио. Он „не клоне у доброчинствима,” јер зна да „полаже темељ за велико дело” са јасном визијом да такви напори благосиљају животе за вечност. Тако „из онога што је мало произлази оно што је велико” (УИЗ 64:33).
Требало би да се сви ми брижљиво заузимамо за оно што је добро и учинимо много тога по слободној вољи својој и остваримо много праведности (УИЗ 58:27).
Старешина Џефри Р. Холанд, из Већа дванаесторице апостола је саветовао: „Прошлост је да се из ње учи, а не да се у њој живи. Окрећемо се назад да би потражили жеравице горућег искуства, а не пепео. А када смо научили оно што је требало и са собом понели најбоље што смо доживели, тада гледамо ка напред и сећамо се да је вера увек усмерена напред ка будућности” (“The Best Is Yet to Be,” Ensign, јан. 2010., стр. 24; или Liahona, јан. 2010., стр. 18).
Док се мајчина лекција о гледању ка напред односила на коров који се види у пољу, мало тога се десило чиме бисмо упоредили кроз шта су прошли рани свеци. Старешина Џозеф Б. Виртлин је веома добро описао ово искуство: „1846. год. више од 10.000 људи напустило је напредни град Наву, који је изграђен на обалама реке Мисисипи.” Са вером у пророчке вође ти рани чланови Цркве напустили су свој ”Дивни град” (значење речи Наву) и отишли у дивљину америчког пограничног запада. Међутим, нису тачно знали где иду, нити су прецизно знали колико је миља пред њима, колико ће трајати путовање или шта им будућност спрема. Али, знали су да их воде Господ и Његове слуге” (“Faith of Our Fathers,” Ensign, мај 1996., стр. 33).
Знали су како је то гледати ка напред и веровати. Више од деценију и по раније неки од ових чланова били су присутни када је примљено откривење:
„Јер, заиста вам кажем, благо ономе који држи заповести моје, и у животу и у смрти; а ономе који је веран у невољи, плата ће бити већа у краљевству небеском.
Својим природним очима засад видети не можете намисао од Бога свога о ономе што ће доћи после, и ону славу која ће уследити након велике невоље” (УИЗ 58:2–3).
И ми можемо гледати ка напред и веровати. Можемо прихватити позив нашег Господа који нас испружених руку позива:
„Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити.
Узмите јарам мој на себе, и научите се од мене; јер сам ја кротак и смеран у срцу, и наћи ћете покој душама својим.
Јер је јарам мој благ, и бреме је моје лако” (Maтеј 11:28–30).
Наш драги пророк, председник Томас С. Монсон, његови саветници и Веће дванаесторице апостола су упутили позив свима нама да учествујемо у делу спасења. Нови обраћеници, омладина, младићи и девојке, они који су се пензионисали у својим професијама и пуновремени мисионари треба да су подједнако ангажовани у убрзаном делу спасења.
Председник Бојд К.Пакер, из Већа дванаесторице апостола, једном је присуствовао надвлачењу волова, из чега је извукао једну сличност. О том искуству је рекао: „Дрвене санке са цементним блоковима су тежиле око пет тона ... Циљ је био да волови помере санке око 1 метар... Запазио сам добро складан пар огромних, шарених, плаво-сивих животиња ... велики плави волови из прошле сезоне.”
Говорећи о резултату такмичења, рекао је: „Један по један тим је елиминисан... Велики плави волови се нису ни пласирали! Један мали неупадљиви пар животиња, не баш усклађен по величини, померио је санке сва три пута.”
Затим су му дали изненађујуће објашњење: „Велики плави су били крупнији, јачи и складнији од другог тима. Међутим, мали волови су имали бољи тимски рад и координацију. Заједно су повлачили. Обе животиње су се истовремено кретале напред и пвукле терет” (“Equally Yoked Together,” address delivered at regional representatives’ seminar, 3. апр. 1975.; на Teaching Seminary: Preservice Readings [2004.], стр. 30).
Док гледамо ка напред и верујемо, потребан нам је исти тимски рад у убрзаном делу спасавања када позивамо друге да дођу Христу. Према нашим појединачним могућностима треба да следимо савет председника Дитера Ф. Ухдорфа да „стојимо збијени заједно и подижемо ту где стојимо” (“Lift Where You Stand,” Ensign или Liahona, нов. 2008., стр. 56). Наш пуни потенцијал можемо остварити баш као што је запазио старешина Том Л. Пери, из Већа дванаесторице апостола: „Док путујем обилазећи цркве дивим се позитивним стварима које се дешавају. Ипак, не осећам да ми, као људи, икада остваримо свој пуни потенцијал. Мој осећај је да не радимо увек заједно, да смо још увек сувише заинтересовани за остварење личне славе и успеха, и показујемо премало интересовања за општи циљ изградње краљевства Божјег” (“United in Building the Kingdom of God,” Ensign, мај 1987., стр. 35).
Ујединимо се сви за општи циљ „остваривати бесмртност и вечни живот за човека” (Moјсије 1:39).
Наш Спаситељ, Исус Христ, који види од почетка до краја, познавао је веома добро пут којим ће путовати до Гетсеманије и Голготе када је изјавио: „Ниједан није приправан за царство Божје који метне руку своју на плуг па се обзире натраг” (Лука 9:62). У Господњим очима није важно колико смо урадили или где смо били, него где смо вољни да идемо.
Нашем водећем начелу нас је поучио пророк Џозеф Смит: „Основна начела наше религије су сведочанство апостола и пророка о Исусу Христу, да је умро, био сахрањен и поново устао трећег дана, и узвисио се на небо; а све остало што се односи на нашу религију само је додатак томе” (Учења председника Цркве: Џозеф Смит [2007.], стр. 49).
Сведочим да ако следимо пример нашег Спаситеља, Исуса Христа, и подигнемо наше руке под правим углом како бисмо подржали нашег вољеног пророка Томаса С. Монсона, пронаћи ћемо мир, утеху, радост и „благоваћемо добра земље сионске ... у ове последње дане” (УИЗ 64:34). У име Исуса Христа, амен.