Уздајте се у Господа!
Наше једино сигурно поуздање је поверење у Господа и Његову љубав према Његовој деци.
Mоја драга браћо и сестре, тема мог говора је писмо које сам примио пре извесног времена. Особа која је написала писмо је размишљала о храмском браку са човеком чија је вечна сапутница умрла. Била би друга супруга. Поставила је ово питање: да ли ће у наредном животу моћи да има своју кућу, или ће морати да живи са супругом и његовом првом женом? Само сам јој рекао да се узда у Господа.
Настављам са искуством које сам чуо од цењеног сарадника, које делим са његовим одобрењем. Након смрти вољене супруге и мајке његове деце, отац се поново оженио. Нека одрасла деца су приговарала због новог брака и потражила су савет блиског рођака који је био угледни вођа Цркве. Чувши разлоге њихових приговора, усмерених на услове и односе у духовном свету или у царствима славе након последњег суда, овај вођа је рекао: „Бринете због погрешних ствари. Треба да се бринете о томе да ли ћете ви доспети тамо. Концентришите се на то. Ако стигнете тамо, све ће бити лепше него што можете замислити.”
Каква утешна поука! Уздајте се у Господа!
Из писама која сам примио знам да и друге узнемиравају питања о свету духова у коме ћемо боравити након што умремо а пре него што васкрснемо. Неки претпостављају да ће се у духовном свету наставити многе световне околности и питања која имамо у овом смртничком животу. Шта ми заправо знамо о условима у духовном свету? Верујем да је чланак професора религије са УБЈ-а тачно описао ову тему: „Када се упитамо шта знамо о духовном свету из стандардних дела, одговор је ‘не толико колико често мислимо’.”1
Наравно, из Светих писама знамо да након смрти наших тела настављамо да живимо у свету духoва, као духови. Света писма такође уче да је тај духовни свет подељен на оне који су током живота били „праведни” и оне који су били зли. Такође описују како неки верни духови поучавају Јеванђељу оне који су били безбожни или бунтовни. (видети 1. Петрова 3:19; Учење и завети 138:19–20, 29, 32, 37). Што је још важније, савремено откривење открива да дело спасења напредује у свету духова (видети Учење и завети 138:30–34, 58), и премда се од нас тражи да не одгађамо своје покајање током смртности (видети Aлмa 13:27), поучени смо да је неко покајање могуће и тамо (видети Учење и завети 138:58).
Дело спасења у духовном свету представља ослобађање духова од онога што Света писма често описују као „ропство”. Сви у духовном свету су у неком облику ропства. Важно откривење председника Џозефа Ф. Смита, канонизовано у 138. одсеку Учења и завета, каже да мртви праведници, који су били у стању „мира” (Учење и завети 138:22) док су чекали на васкрсење (видети Учење и завети 138:16), „гледаху на дуго одсуство својих духова из тела као на ропство” (Учење и завети 138:50).
Безбожни такође подносе додатно ропство. Због непокајаних грехова налазе се, како је то апостол Петар назвао, у духовној „тамници” (1. Петрова 3:19; такође видети Учење и завети 138:42). Ови духови су описани као „свезани” или „заробљени” (Учење и завети 138:31, 42), или као „истерани у таму најкрајњу” уз „плач и јаук и шкргут зуба”, док буду чекали васкрсење и суд (Aлма 40:13–14).
Васкрсење за све у духовном свету осигурано је васкрсењем Исуса Христа (видети 1. Коринћанима 15:22), иако се јавља у различито време за различите групе. До тог одређеног времена, оно што нам Света писма говоре о активности у духовном свету углавном се односи на дело спасења. Још нешто мало је откривено. Јеванђеље се проповеда неупућенима, непокајанима и бунтовницима како би се могли ослободити свог ропства и напредовати ка благословима које брижни Небески Отац има за њих.
Ропство у свету духова које се односи на праведне обраћене душе је њихова потреба да чекају - и можда им се чак дозволи да подстакну - обављање њихових заступничких обреда на земљи како би се могли крстити и уживати у благословима Светог Духа (видети Учење и завети 138:30–37, 57–58).2 Ови смртнички заступнички обреди такође их оснажују да иду напред под влашћу свештенства како би се увећао број праведника који могу проповедати Јеванђеље у тамници.
Изван ових основа, наш канон Светих писама садржи врло мало о свету духова који следи после смрти а претходи последњем суду.3 Па шта још знамо о свету духова? Многи чланови Цркве имали су виђења или друга надахнућа о томе како ствари функционишу или су организоване у свету духова, али та лична духовна искуства не треба разумети или поучавати као званично учење Цркве. И, наравно, постоје објављени извора попут књига о искуствима клиничке смрти, о којима чланови и други обилно нагађају.4
Што се тиче свега наведеног, важно је запамтити мудре опомене старешине Д. Тода Кристоферсона и Нила Л. Андерсена у ранијим порукама са генералне конференције. Старешина Кристоферсон је поучио: „Треба имати на уму да ниједна изјава црквеног вође, прошлог или садашњег, не чини обавезно и доктрину. У Цркви се обично разуме да изјава једног вође неком приликом често представља лично, мада добро размотрено мишљење, које не треба да буде службено или обавезујуће за целу Цркву.”5
На следећој конференцији, старешина Андерсен је поучио ово начело: „Доктрини поучавају сва петнаесторица чланова Првог председништва и Већа дванаесторице. Она се не крије у нејасном параграфу једног говора.”6 Проглас о породици, кога су потписала сва петнаесторица пророка, виделаца и откровитеља, дивна је илустрација тог начела.
Поред нечега што је званично попут прогласа о породици, пророчка учења председника Цркве, потврђена од стране других пророка и апостола, такође су пример тога. Што се тиче околности у духовном свету, пророк Џозеф Смит је дао два учења при крају своје службе, којима су његови наследници често поучавали. Једно од њих је његово учење у проповеди Кинга Фолета, да ће чланови породице који су били праведни бити заједно у свету духова.7 Друго је ова изјава на једној сахрани последње године његовог живота: „Духови праведника узвишени су ка већем и славнијем делу... [у свету духова]… Они нису далеко од нас, и знају и разумеју наше мисли, осећања и кретања и често осећају бол због тога.”8
Дакле, шта је са питањем о ономе што сам раније напоменуо о томе где живе духови? Ако вам се то питање чини чудно или тривијално, размислите о многим сопственим питањима, или чак онима на које сте покушали да одговорите на основу нечега што сте чули од друге особе негде у прошлости? На сва питања о свету духова предлажем два одговора. Прво, сетите се да Бог воли своју децу и сигурно ће учинити оно што је најбоље за сваког од нас. Друго, сетите се овог познатог библијског учења које ми је највише помогло у мноштву неодговорених питања:
„Уздаj се у Господа свим срцем своjим, а на своj разум не ослањаj се.
На свим путевима своjим имаj га на уму, и он ће управљати стазе твоjе” (Приче Соломунове 3:5–6).
Слично томе, Нефи је свој велики псалм закључио овим речима: „O Господе, у Тебе се уздах и у Тебе ћу се уздати заувек. Уздање своје нећу ослањати на мишицу телесну” (2. Нефи 4:34).
Сви се можемо приватно питати о околностима у свету духова или чак разговарати о тим или другим неодговореним питањима у породичном или другим присним окружењима. Али немојмо поучавати или користити као званичну доктрину оно што не задовољава стандарде званичне доктрине. То не унапређује Господње дело и може чак обесхрабрити појединце да траже сопствену утеху или изградњу путем личног откривења које Господњи план предвиђа за свакога од нас. Прекомерно ослањање на лична учења или нагађања може нас чак одвући од концентрисања на учење и напоре који ће унапредити наше разумевање и помоћи нам да напредујемо путем завета.
Поверење у Господа познато је и истинито учење у Цркви Исуса Христа светаца последњих дана. То је било учење Џозефа Смита када су рани свеци доживљавали тешке прогоне и наизглед непремостиве препреке.9 То је још увек најбоље начело које можемо користити када наши напори да научимо или покушаји да пронађемо утеху наилазе на препреке у стварима које још нису откривене или нису усвојене као званична доктрина Цркве.
То исто начело се односи на неодговорена питања о печаћењу у наредном животу или жељеним прилагођавањима због догађаја или преступа у смртности. Толико је тога што не знамо да је наше једино сигурно поуздање поверење у Господа и Његову љубав према Његовој деци.
У закључку, оно што знамо о свету духова је да се Очево и Синовљево дело спасења наставља и тамо. Наш Спаситељ је покренуо дело проглашења слободе заробљенима (видети 1. Петрова 3:18–19; 4:6; Учење и завети 138:6–11, 18–21, 28–37), и то дело се наставља док достојни и квалификовани гласници настављају да проповедају Јеванђеље, укључујући покајање, онима којима је још потребно његово прочишћујуће дејство (видети Учење и завети 138:57). Циљ свега тога описан је у званичном учењу Цркве, датом у савременом откривењу.
„Мртви који се покају биће откупљени, кроз примање обреда дома Божјег.
И након што платише казну због својих преступа, и опрани су да би били чисти, примиће награду према делима својим, јер су наследници спасења” (Учење и завети 138:58–59).
Дужност свакога од нас је да поучавамо доктрини о обновљеном Јеванђељу, да држимо заповести, волимо се и помажемо једни другима и обављамо дело спасења у светим храмовима.
Сведочим о истинитости онога што сам овде рекао и о истинама које су поучаване и које ће се поучавати на овој конференцији. Све то је могуће због помирења Исуса Христа. Kao што знамо из савременог откривења, Он „прославља Оца, и спашава сва дела руку својих” (Учење и завети 76:43; курзив додат). У име Исуса Христа, амен.