Као што је и Он чинио

Пре отприлике осамнаест месеци, у јесен 2017. године, мој 64-годишњи брат Мајк ме је обавестио да му је дијагностикован рак панкреаса. Такође ми је рекао ми да је примио свештенички благослов од свог кућног учитеља, и да се састао са својим бискупом. Касније ми је послао слику Храма Окленд Калифорнија, направљену у болници, где је био на терапији, са натписом „Погледајте што могу да видим из своје болничке собе”.¹

Био сам једнако изненађен његовим коментарима о кућним учитељима, свештеничким благословима, бискупима и храмовима као и када сам чуо да има рак. Видите, Мајк, свештеник у Ароновом свештенству, није редовно ишао цркву скоро 50 година.

Као породица, били смо готово једнако заинтересовани за његов духовни напредак колико и за његов напредак у борби против рака, углавном због његових, сада честих, питања о Мормоновој књизи, моћи печаћења и животу након смрти. Како су месеци пролазили и рак се ширио, потреба за додатном и специјализованијом терапијом на крају је Мајка довела у Јуту и Центар за рак Ханцман.

Убрзо након његовог доласка, Мајка је посетио Џон Холбрук, вођа мисионарског рада у одељењу које је служило установи за лечење у којој је сада живео. Џон је коментарисао: „Било ми је очигледно да је Мајк Божји син” и да су брзо развили повезаност и пријатељство, што је довело до тога да Џон „де факто” постане Мајков брат послужитељ. Упућен је неодложан позив да га посете мисионари, које је мој брат уљудно одбио, али након месец дана њиховог пријатељства, Џон је поново питао, објашњавајући Мајку: „Мислим да би вам се свидело да чујете јеванђеоску поруку”.² Овог пута је прихватио позив, што је довело до састанака са мисионарима, као и посета бискупа Џона Шарпа, чији су разговори на крају довели до тога да је Мајк примио свој патријаршки благослов, 57 година након крштења.

Почетком децембра прошле године, након више месеци терапије, Мајк је одлучио да престане са терапијом против рака, која је изазивала озбиљне споредне ефекте, и једноставно дозволи природи да иде својим током. Лекар нас је обавестио да је Мајку остало још око три месеца живота. У међувремену, питања у вези са Јеванђељем су се наставила - као и посете и подршка његових локалних свештеничких вођа. Током наших посета Мајку често смо виђали отворену Мормонову књигу на ормарићу поред кревета док смо разговарали о обнови Јеванђеља, кључевима свештенства, храмским обредима и вечној природи човека.

До средине децембра, са патријаршким благословом у руци, чинило се да је Мајк добијао на снази и његова прогноза за још најмање три месеца чинила се вероватном. Чак смо правили планове да му се придружимо за Божић, Нову годину и надаље. 16. децембра сам примио неочекивани позив од бискупа Шарпа, обавештавајући ме да су он и председник кочића разговарали са Мајком, да је достојан да прими Мелхиседеково свештенство, и питао ме је када ћу бити у могућности да присуствујем. Обред је био заказан за тај петак, 21. децембра.

Када је стигао тај дан, моја жена Карол и ја смо стигли у установу за лечење и одмах смо се срели у ходнику близу његове собе и сазнали да Мајк нема пулс. Ушли смо у собу да нађемо патријарха, његовог бискупа и његовог председника кочића који је већ чекао - а онда је Мајк отворио очи. Препознао ме је и дао до знања да чује и да је спреман да прими свештенство. Педесет година након што је Мајк заређен за свештеника у Ароновом свештенству, имао сам привилегију, уз помоћ његових локалних вођа, да доделим Мелхиседеково свештенство и да заредим свог брата у службу старешине. Пет сати касније, Мајк је преминуо, прошавши кроз вео да би се са нашим родитељима срео као носилац Мелхиседековог свештенства.

Пре само годину дана, председник Расел М. Нелсон упутио је позив да се свако од нас брине за нашу браћу и сестре на „бољи, светији начин”.³ Говорећи о Спаситељу, председник Нелсон је поучио да „зато што је то Његова Црква, ми ћемо, као Његове слуге, служити појединцу, баш као што је Он чинио. Послуживаћемо у Његово име, са Његовом моћу и влашћу, и са Његовом брижном добротом”.⁴

Као одговор на позив Божјег пророка, широм света се, усаглашеним настојањем, дешавају изузетни напори да се помогне појединцу, када чланови верно испуњавају своје задатке послуживања, као и оно што ћу назвати „импровизованим” послуживањем, када многи показују христолику љубав као одговор на неочекиване прилике. У нашој породици били смо непосредни сведоци ове врсте служења.

Џон, који је био Мајков пријатељ, брат послужитељ, и бивши председник мисије, имао је обичај да каже својим мисионарима да „ако је неко на листи која каже ‘незаинтересован’, не одустајте. Људи се мењају.” Затим нам је рекао: „Мајк се силно променио”.⁵ Џон је пре свега био пријатељ, који је често пружао охрабрење и подршку, али његово служење се није зауставило на пријатељским посетама. Џон је знао да је послужитељ више од пријатеља и да пријатељство величамо када послужујемо.

Није неопходно да неко, попут мог брата, пати од болести која угрожава живот да би му било потребно послуживање. Те потребе долазе у различитим облицима, величинама и условима. Самохрани родитељ, мање активан пар, тинејџер са проблемима, преоптерећена мајка, искушење вере, или финансијски, здравствени или брачни проблеми - листа је готово бескрајна. Међутим, као и Мајк, нико није предалеко, и никада није прекасно за Спаситељеву брижну помоћ.

На интернет страници Цркве о послуживању нас уче да, „мада постоје многе сврхе послуживања, наши напори треба да буду вођени жељом да помогнемо другима да постигну дубље лично обраћење и постану сличнији Спаситељу”.⁶ Старешина Нил Л. Андерсен рекао је то овако:

„Особа доброг срца може помоћи некоме да поправи точак, одведе цимера код лекара, руча са неким ко је тужан или се насмеши некоме и пожели му пријатан дан.

Али следбеници прве заповести природно ће учинити и више од ових важних поступака служења”.⁷

У обликовању послуживања по узору на Исуса Христа, важно је упамтити да су Његова настојања да воли, подиже, служи и благосиља имала виши циљ него што је задовољавање тренутне потребе. Очигледно је знао за њихове свакодневне потребе и саосећао са својом тренутном патњом док је лечио, хранио, опраштао и учио. Али он је желео да уради више него да се побрине за данас. Желео је да Га они око Њега следе, упознају и достигну свој божански потенцијал.⁸

Док настојимо да послужујемо „баш као што је Он чинио”⁹ биће нам омогућене прилике да заборавимо себе и подигнемо друге. Те прилике често могу бити у незгодном тренутку и стављати на пробу нашу истинску жељу да постанемо више налик Учитељу, чија је служба највећа од свих, Његово бесконачно помирење, било све само не згодно. У 25. поглављу Матеја, подсећамо се како се Господ осећа у вези са нама, када смо, попут Њега, осетљиви на борбе, искушења и изазове са којима се суочавају многи, али који се често превиђају:

„Ходите благословени Оца мог; примите царство које вам је приправљено од постанка света.

Јер огладнех, и дадосте ми да jедем; ожеднех, и напоjисте ме; гост беjах, и примисте ме…

Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе! кад те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напоjисмо?

Кад ли те видесмо госта, и примисмо? …

И одговараjући цар рећи ће им: заиста вам кажем: кад учинисте jедноме од ове моjе наjмање браће, мени учинисте”.¹⁰

Било да служимо као браћа или сестре послужитељи, или смо једноставно чули за некога у невољи, подстакнути смо да тражимо вођство и усмерење од Духа - а онда да делујемо. Можемо се запитати како најбоље да служимо, али Господ зна, и Његовим Духом ћемо бити усмеравани у нашим напорима Попут Нефија, који је „био вођен Духом, не знајући унапред оно што треба да учини,¹¹ и ми ћемо бити вођени Духом док тежимо да постанемо оруђе у Господњим рукама, да благословимо Његову децу. Док тражимо вођство Духа и верујемо Господу, доћи ћемо у ситуације и околности у којима можемо деловати и благосиљати - другим речима, послуживати.

Биће и других ситуација када препознамо потребу, али се осећамо недораслима да одговоримо, под претпоставком да је оно што нудимо недовољно. Чинити баш као што је Он чинио,¹² је послуживање давањем онога што смо способни да дамо и веровати да ће Господ увеличати наше напоре да благосиљамо своје „сапутнике на овом смртничком путовању”.¹³ За неке, то може бити дар времена и талената; за друге може бити добра реч или јака леђа. Иако можемо сматрати да су наши напори неприкладни, председник Далин Х. Оукс поделио је важно начело које се односи на „мало и једноставно”. Поучио је да су мала и једноставна дела моћна зато што позивају „друштво Светог Духа”,¹⁴ као сарадника који благосиља и даваоца и примаоца.

Знајући да ће ускоро умрети, мој брат Мајк је прокоментарисао: „Задивљујуће је како рак панкреаса може да вас усредсреди на оно што је најважније”.¹⁵ Хвала дивним мушкарцима и женама који су видели потребу, нису судили и полуживали су као Спаситељ, док није било прекасно за Мајка. За неке, промена може доћи раније, за друге можда и иза вела. Међутим, морамо упамтити да никада није прекасно и да нико никада није одлутао толико далеко од пута да је изван домета бесконачног помирења Исуса Христа, које је неограничено у свом трајању и обиму.

На генералној конференцији одржаној у октобру прошле године, старешина Дејл Г. Ренланд је учио да „без обзира колико смо дуго били изван пута… у тренутку када се одлучимо за промену, Бог нам помаже да се вратимо”.¹⁶ Међутим, та одлука о промени често је резултат позива, као што је „Мислим да бисте уживали у слушању јеванђеоске поруке”. Као што никада није касно за Спаситеља, никада није прерано да ми упутимо позив.

Ово ускршње време још једном пружа величанствену прилику да размислимо о великој жртви помирења нашег Спаситеља, Исуса Христа, и ономе што је учинио за свакога од нас, по тако високој цени, да је Он сам прогласио да „то трпљење проузрокова да [Он], највећи од свих, [дрхти] од бола”. „Ипак”, каже Он, „попих и заврших припрему своју зарад деце човечје”.¹⁷

Сведочим да због тога што је Он „завршио”, увек има наде. У име Исуса Христа, амен.