За Њега

Ове историјске вечери изражавам своју љубав и захвалност свакој од вас, драге моје сестре. Без обзира на наше године, локацију или околност, вечерас се окупљамо у јединству, снази, сврси и сведочанству да нас воли и води наш Небески Отац; наш Спаситељ, Исус Христ; и наш живи пророк, председник Расел М. Нелсон.

Када смо супруг и били млади пар, наш бискуп нас је позвао да посетимо породицу која годинама није била у цркви и да јој послужујемо. Радо смо прихватили задатак и неколико дана касније отишли смо до њих. Било нам је одмах јасно да не желе посетиоце из Цркве.

Стога смо им, током наше следеће посете, приступили са тањиром колачића, уверени да ће чоколадни комадићи растопити њихова срца. Нису. Пар је разговарао са нама кроз комарник на вратима, још јасније показујући да нисмо добродошли. Али, док смо се возили кући, били смо прилично сигурни да бисмо успели само да смо им понудили бонжита коцке.

Наш недостатак духовне визије допринео је да додатни неуспели покушаји буду разочаравајући. Одбијање никад није пријатно. Временом смо почели да се питамо: „Зашто то радимо? Који нам је циљ?

Старешина Карл Б. Кук је приметио следеће: „Служење у Цркви… може бити изазов ако се од нас тражи да чинимо нешто што нас плаши, ако се уморимо од служења или ако смо позвани да обављамо нешто што нам у почетку није привлачно.”¹ Доживљавали смо истинитост речи старешине Кука када смо одлучили да тражимо усмерење од некога са бољим увидом од нашег.

Дакле, након многих искрених молитви и проучавања, добили смо одговор на зашто у нашем служењу. Имали смо промену свог разумевања, промену срца, заправо откровитељско искуство.² Пошто смо тражили усмерење у Светим писмима, Господ нас је поучио како да процес служења другима буде лакши и смисленији. Ево стиха који је променио наша срца и наш приступ: „Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, свом снагом својом, умом и моћу, и служи му у име Исуса Христа.”³ Иако је овај стих био толико познат, као да нам је говорио на нови и упечатљивији начин.

Схватили смо да се искрено трудимо да служимо овој породици и да служимо бискупу, али је требало да се запитамо да ли стварно служимо из љубави према Господу. Цар Венијамин је јасно истакао ову разлику када је рекао: „Гле, кажем вам да због онога што вам рекох како проведох многе дане служећи вам, не желим да се хвалим, јер бејах само Богу у служби.”⁴

Дакле, коме је цар Венијамин заправо служио? Небеском Оцу и Спаситељу. Знати ко и зашто у служењу другима помаже нам да схватимо да је преданост Богу највиша манифестација љубави.

Пошто се наш фокус постепено мењао, тако су и наше молитве. Почели смо да се радујемо нашим посетама овој драгој породици због наше љубави према Господу.⁵ Чинили смо то за Њега. Он је учинио да то мучење више не буде мучење. После неколико месеци нашег стајања на прагу, породица нас је пустила унутра. На крају смо редовно имали заједничку молитву и пријатне разговоре о Јеванђељу. Развило се дугорочно пријатељство. Служили смо Му и волели Га тако што смо волели Његову децу.

Можете ли да се сетите тренутка када сте се љубазно и искрено трудили да помогнете некоме у потреби и осетили да су ваши напори били незапажени или можда непримећени па чак и непожељни? Да ли сте у том тренутку довели у питање вредност своје службе? Ако јесте, нека речи цара Венијамина замене вашу сумњу и чак вашу повређеност: „Само сте Богу своме у служби.”⁶

Уместо да гајимо незадовољство, служењем можемо да развијамо савршен однос са Небеским Оцем. Наша љубав и преданост према Њему преузимају потребу за признањем или захвалношћу и омогућавају Његовој љубави да тече према нама и у нама.

Понекад у почетку можемо служити из осећаја дужности или обавезе, али чак нас и та служба може довести до нечег узвишенијег у нама, што нас нaводи да служимо на „бољи начин”⁷ - као у позиву председника Нелсона „нови, светији приступ неговању других и послуживању другима.”⁸

Када се усредсредимо на све што је Бог учинио за нас, наша служба тече из чисте захвалности. Kaда мање бринемо о томе да нас наше служење увеличава, уместо тога схватамо да ће фокус наше службе бити стављање Бога на прво место.⁹

Председник М. Расел Балард је поучио: „Тек када волимо Бога и Христа свим срцем, душом и умом, у стању смо да поделимо ову љубав са својим ближњима, поступцима љубазности и службе.”¹⁰

Прва од десет заповести понавља ову божанску мудрост: „Ја сам Господ Бог твој… Немој имати других богова поред мене.”¹¹ Поштовање ове заповести помаже нам да разумемо да ако Њега поставимо за свој главни приоритет, све друго ће на крају доћи на своје место - чак и наше служење другима. Када Он заузме највише место у нашим животима захваљујући нашем слободном избору, тада је у стању да благослови наше поступке за наше добро и у корист других.

Господ је саветовао: „Гледајте к мени у свакој мисли.”¹² И сваке недеље се заветујемо да ћемо чинити управо то - да се „увек сећамо Њега”.¹³ Може ли се такав божански увид применити у свему што радимо? Да ли обављање чак и мањег задатка може да постане прилика да Му покажемо своју љубав и преданост? Верујем да може и да хоће.

Свака ставка на нашој листи обавеза може постати начин да Га славимо. Сваки задатак можемо видети као повластицу и прилику да Му служимо, чак и када смо усред рокова, дужности или прљавих пелена?

Као што је Амон рекао: „Да, знам да сам ништа. По снази својој нејак сам. Стога се нећу собом хвалити, већ ћу се хвалити Богом својим, јер у снази Његовој могу учинити све.”¹⁴

Када служење нашем Богу постане наш главни приоритет у животу, изгубићемо себе, и временом ћемо се пронаћи.¹⁵

Спаситељ је поучио ово начело веома једноставно и директно: „Стога, нека тако светли светло ваше пред овим народом, да виде ваша добра дела и славе Оца вашег који је на небу.”¹⁶

Желела бих да поделим са вама неке речи мудрости које су пронађене на зиду сиротишта у Калкути, у Индији: „Ако сте љубазни, људи вас могу оптужити за себичне, скривене мотиве. Ипак будите љубазни. Оно што годинама градите, неко би могао уништити преко ноћи. Ипак градите. Добро које данас чините, људи ће заборавити сутра. Ипак чините добро. Дајте свету најбоље што имате, и можда му никада неће бити довољно. Ипак, дајте свету најбоље што имате. Видите, на крају, када се сведу рачуни, ипак је то између вас и вашег Бога.”¹⁷

Сестре, увек је између нас и Господа. Као што је председник Џејмс Е. Фауст рекао: „‘Која је највећа потреба на свету?’ … Зар није највећа потреба у целом свету да свако има лични, стални, свакодневни, трајни однос са Спаситељем?’ Таквим односом можемо ослободити божанство у себи, и ништа не може направити већу разлику у нашим животима од сазнања и разумевања нашег божанског односа са Богом.”¹⁸

Исто тако, Алма је објаснио свом сину: „Да, и вапи Богу за сво издржавање своје. Да, нек сви кораци твоји буду за Господа, и куд год пођеш нека то буде у Господу. Да, нека све мисли твоје буду Господу упућене. Да, нека сва осећања срца твога заувек почивају на Господу.”¹⁹

И председник Нелсон нас је поучио на сличан начин: „Када схватимо Његово добровољно помирење, сваки осећај жртвовања с наше стране постаје потпуно засењен дубоким осећањем захвалности за повластицу да служимо Њему.”²⁰

Сестре, сведочим да када Исус, моћу свога помирења, ради на нама и у нама, почиње да преко нас ради на благосиљању других. Ми им служимо, али то чинимо волећи Њега и служећи Њему. Постајемо оно што овај стих описује: „Свако треба да тражи добробит за ближњега свога, и чини све с оком упртим на славу Божју.”²¹

Можда је наш бискуп знао да је то лекција коју ћемо мој муж и ја научити из оних првих и добронамерних, али не савршених, настојања да служимо Божјим вољеним синовима и ћеркама. Износим своје лично и сигурно сведочанство о доброти и љубави коју Он дели са нама и то када се трудимо да служимо за Њега. У свето име Исуса Христа, амен.