До седам пута седамдесет

Грешке су животне чињенице. Научити да савршено свирамо клавир је у суштини немогуће без више хиљада грешака - можда чак и милион. Да би неко научио страни језик, мора се суочити са непријатношћу од хиљаде направљених грешака - можда чак и милион. Чак и највећи светски спортисти никад не престају да праве грешке.

„Успех”, речено је, „није одсуство неуспеха, него пут од неуспеха до неуспеха без губитка ентузијазма”.¹

Након што је изумео сијалицу Томас Едисон је рекао: „Нисам подбацио хиљаду пута. Сијалица је изум од хиљаду корака.”² Чарлс Ф. Кетеринг је неуспехе назвао „путоказима на путу ка достигнућима.”³ Надамо се да свака грешка коју направимо постаје лекција из мудрости, претварајући камење спотицања у степенице.

Нефијева непоколебљива вера помогла му је да иде од неуспеха до неуспеха док коначно није добио месингане плоче. Мојсију је било потребно десет покушаја пре него што је са Израелцима успео да побегне у Египат.

Можемо се запитати - ако су Нефи и Мојсије били на Господњем задатку, зашто Господ није интервенисао и помогао им да постигну успех при првом покушају? Зашто их је пустио - и зашто пушта нас - да се спотичемо и падамо у својим покушајима да успемо? Међу многим важним одговорима на то питање, следи неколико:

• Прво, Господ зна да ће нам то пружити искуство и бити за наше добро.⁴

• Друго, пушта нас да искусимо горчину да бисмо знали да ценимо добро.⁵

• Треће, да би нам показао да је битка Господња⁶ и да само захваљујуђи Његовој благодати можемо испунити Његово дело и постати попут Њега.⁷

• Четврто, да би нам помогао да развијемо и стекнемо многе христолике особине које се могу oплеменити само кроз „супротност”⁸ и „у пећи невоље”.⁹

Стога, усред живота препуног камења спотицања и несавршености, сви смо захвални за друге прилике.

Године 1970, као бруцош на УБЈ-у, уписао сам почетни курс основе физике који је поучавао Џеи Балиф, изванредни професор. Након завршетка сваке јединице курса, давао би испит. Ако би студент добио oсмицу и желео бољу оцену, професор Балиф би студенту омогућио да полаже преиначен испит који покрива исти материјал. Ако би студент добио деветку у другом покушају и био и даље незадовољан, могао је да полаже тест трећи пут и четврти и тако даље. Омогућивши ми бројне друге прилике, помогао ми је да бриљирам и коначно добијем десетку на његовом часу.

Био је неуобичајено мудар професор који је надахњивао своје студенте да се труде - да на неуспех гледају као на тутора, а не као на трагедију, и да се не плаше неуспеха него да уче из њега.

Недавно сам се чуо телефоном са овим сјајним човеком, 47 година након његовог курса из физике. Питао сам га зашто је био вољан да дозволи студентима неограничен број покушаја да би поправили оцену. Одговорио је: „Желео сам да будем на страни студената.”

Иако смо захвални на другим приликама након грешака, или неуспеха ума, задивљени смо Спаситељевом благодаћу којом нам пружа друге прилике у превладавању греха или неуспеха срца.

Нико није толико на нашој страни колико Спаситељ. Он нам дозвољава да увек наново полажемо Његове испите. Да бисмо постали попут Њега биће нам потребно безброј других прилика у нашој свакодневној борби са природним човеком, као што су контролисање апетита, учење стрпљења и праштања, превазилажење лењости, избегавање греха нечињења, да набројим само неколико. Ако је у људској природи да греше, колико неуспеха ће бити потребно док се наша природа не промени од људске у божанску? Хиљаде? Вероватније је милион.

Знајући да ће тесан и узан пут бити испуњен искушењима и да ћемо се свакодневно суочавати са неуспесима, Спаситељ је платио бесконачну цену да би нам пружио онолико других прилика колико ће нам бити потребно да успешно положимо свој смртнички тест. Супротности које допушта често нам могу изгледати као непремостиве и готово неподношљиве; ипак Он нас не оставља без наде.

Да бисмо очували своју наду неокрњеном у суочавању са животним изазовима, Спаситељева благодат је увек спремна и увек присутна. Његова благодат је „божанско средство помоћи или снаге, … оспособљавајућа моћ која омогућава мушкарцима и женама да досегну вечни живот и узвишење након што су дали све од себе”.¹⁰ Његова благодат и Његово брижно око су над нама током читавог нашег путовања, док надахњује, олакшава бремена, јача, избавља, штити, исцељује и на друге начине „помаже свом народу” док се спотиче на тесном и узаном путу.¹¹

Покајање је увек доступан Божји дар који нам омогућава и оспособљава нас да идемо од неуспеха до неуспеха не губећи ентузијазам. Покајање није Његов резервни план у случају да подбацимо. Покајање јесте Његов план, јер зна да хођемо. Ово је Јеванђеље покајања, и као што је председник Расел М. Нелсон приметио, „биће доживотни план и програм”.¹²

У овом доживотном програму покајања, причест је начин који је Господ осмислио да би омогућио сталан приступ Његовом праштању. Ако га узимамо скрушеног срца и раскајаног духа, он нам даје опроштај за целу недељу док заветним путем напредујемо од неуспеха до неуспеха. Јер „упркос гресима њиховим, утроба је моја испуњена самилошћу према њима”.¹³

Али колико пута ће нам опростити? Колика је Његова трпељивост? Једном приликом је Петар упитао Спаситеља: „Господе! Колико пута ако ми сагреши брат мој да му опростим? До седам пута?”¹⁴

Претпостављам да је Петар сматрао да је седам довољно велик број да би се истакла лудост праштања превише пута и да великодушност треба да има границе. У свом одговору Спаситељ је у суштини рекао Петру да не треба да броји - да не поставља границе праштању.

Рече њему Исус: Не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет.”¹⁵

Очигледно je да Спаситељ није успоставио горњу границу од 490. То би било као да кажете да узимање причести има границу од 490, а онда 491. пут небески ревизор иступа и каже: „Жао ми је, али ваше покојање је управо истекло - од овог тренутка па надаље препуштени сте сами себи.”

Господ је математичку операцију седам пута седамдесет употребио као метафору за своје бесконачно помирење, своју безграничну љубав и своју неограничену благодат. „Да, и колико год се пута мој народ покаје ја ћу им опростити преступе њихове против мене.”¹⁶

То не значи да причест постаје дозвола за грех. То је један од разлога што је ова реченица укључена у књигу Моронијеву: „Али, кад год се покају и затраже опроштај, са правом намером, било би им опроштено.”¹⁷

Права намера подразумева стварне напоре и праву промену. „Промена” је главна реч која се у Водичу за Света писма користи за дефиницију покајања: „Промена ума и срца која доноси нов став према Богу, себи и животу уопште.”¹⁸ Такве промене резултирају духовним растом. Наш успех онда није кретање од неуспеха до неуспеха, него раст од неуспеха до неуспеха без губитка ентузијазма.

Што се тиче промене размотрите овај једноставан увид: „Ствари које се не мењају остају истe.” Ова очигледна истина није намењен вређању ваше интелигенције, већ је дубока мудрост председника Боjдa К. Пакера, који је затим додао: „A када се више не мењамо - готови смо.”¹⁹

Пошто не желимо да будемо готови док не постанемо онакви какав је наш Спаситељ,²⁰ треба да наставимо да устајемо сваки пут када паднемо, са жељом да наставимо да растемо и напредујемо упркос својим слабостима. У нашој слабости, Он нас уверава: „Доста ти је моја благодат; јер се моја сила у слабости показује сасвим.”²¹

Само на секвенцијалним фотографијама или у табелама раста можемо приметити свој физички раст. Исто тако, наш духовни раст је обично неприметан, осим кроз ретроспективу времена. Било би мудро да се редовно преиспитујемо како бисмо препознали свој напредак и били надахнути да хрлимо напред са постојаношћу у Христу, имајући савршен одсјај наде.²²

Вечно сам захвалан на брижној доброти, стрпљењу и трпељивости наших Небеских Родитеља и Спаситеља, који нам омогућавају безбројне друге прилике на нашем путу до њиховог присуства. У име Исуса Христа, амен.