Моћи свештенства

Мелхиседеково свештенство је божанска власт коју је Бог предао да би остварио своје дело остваривања вечни живота за човека (видети Moјсије 1:39). Године 1829, било је поверено Џозефу Смиту и Оливеру Каудерију од стране Спаситељевих апостола: Петра, Јакова и Јована (видети УИЗ 27:12). Свето је и моћно и превазилази нашу моћ описивања.

Кључеви свештенства су моћи које управљају коришћењем свештеничке власти. Стога, када су апостоли предали Мелхиседеково свештенство Џозефу и Оливеру, дали су им и кључеве да управљају његовим коришћењем(видети УИЗ 27:12-13). Међутим, нису сви кључеви свештенства предати у то време. Сви кључеви и знање неопходни у овом „раздобљу пунине времена” (УИЗ 128:18) дају се „редак по редак” (стих 21). Додатни кључеви дати су у Храму Киртланд седам година касније (видети УИЗ 110:11-16). Ти кључеви дати су за управљање свештеничком влашћу у додатним задужењима која су дата у то време, попут крштења за мртве.

Мелхиседеково свештенство није статус или титула. Оно је божанска моћ која се држи под надзором за употребу на корист Божјег дела за Његову децу. Увек треба да имамо на уму да мушкарци који држе свештенство нису „свештенство”. Није примерено обраћати се „свештенству и женамаˮ. Треба да се обраћамо „носиоцима свештенства и женама”.

Размотримо сада оно што Господ Исус Христ очекује од оних који држе Његово свештенство – како треба да Му приводимо душе.

Председник Џозеф Ф. Смит је поучио: „Заиста је речено да је Црква савршено организована. Једини проблем је у томе што ове организације нису потпуно свесне обавеза које имају. Када се потпуно одазову захтевима који су пред њима, испуњаваће своје дужности верније, а дело Господње биће утолико јаче, моћније и утицајније у свету.”¹

Председник Смит је такође упозорио:

„Богомдане почасне титуле… повезане са неколико служби и редова светог свештенства, не смеју се користити нити сматрати титулама које потичу од човека; оне нису за украшавање нити су показатељ доминације, већ именовање у понизну службу у делу оног Учитеља за кога кажемо да Му служимо…

… Ми радимо за спасење душа, и треба да сматрамо да је то највећа дужност која нам је додељена. Стога, ако је потребно, треба да будемо вољни да жртвујемо све за љубав Божју, спасење људи, и победу царства Божјег на Земљи.”²

У Господњој Цркви, службе у Мелхиседековом свештенству имају различите функције. У Учењу и заветима говори се о високим свештеницима као осталним председницима или службеницима над различитим кочићима расутим свуда (видети УИЗ 124:134). О старешинама се говори као осталним службеницима Господње Цркве (видети УИЗ 124:137). О тим засебним функцијама постоје друга учења.

Високи свештеник служи и управља у духовним стварима (видети УИЗ 107:10, 12). Такође, као што је председник Џозеф Ф. Смит поучио: „Будући да је заређен у високог свештеника, [он] би требало да осећа обавезу… да буде пример достојан опонашања пред старима и младима, и да се постави тако да буде учитељ праведности, не само по поукама, него посебно примером - пружајући млађима корист од искуства које долази са годинама, и тако појединачно постане моћ у заједници у којој живи.”³

О дужностима старешине, старешина Брус Р. Меконки из Већа дванаесторице апостола је поучио: „Старешина је послужитељ Господа Исуса Христа… Поверено му је да стоји на месту свог Учитеља и представља Га… у послуживању својим ближњима. Он је Господњи заступник.”⁴

Старешина Меконки је критиковао идеју да је неко „само старешинаˮ. „Сваки старешина Цркве држи исто свештенство као и председник Цркве…ˮ, рекао је. „Ко је старешина? Он је пастир, пастир који служи у овчињаку Доброг Пастира.”⁵

На овој важној функцији служења у овчињаку Доброг Пастира, не постоји разлика између службе високог свештеника и старешине у Мелхиседековом свештенству. У важном одсеку 107, Господ је изјавио: „Високи свештеници по реду Мелхиседековог свештенства имају право да служе на свом положају, под вођством председништва, у управљању духовним стварима, и такође у служби старешине, [или било које службе у Ароновом свештенству]” (УИЗ 107:10; такође видети стих 12).

Најважније начело за све носиоце свештенства је начело које је поучио пророк Јаков из Мормонове књиге. Након што су он и његов брат Јосиф били посвећени свештеници и учитељи народа, изјавио је: „И величасмо службу своју Господу, преузимајући одговорност на себе, главама својим одговарајући за грехе народа уколико их не бисмо пуном марљивошћу поучавали речи Божјој.” (Jaков 1:19).

Браћо, наше дужности као носилаца свештенства су озбиљне ствари. Друге организације се могу задовољити световним мерилима успешности у изношењу својих порука и обављању својих других функција. Али ми који држимо свештенство Божје имамо божанску моћ која управља уласком у целестијално царство Божје. Имамо сврху и одговорност које је Господ одредио у откривеном предговору Учења и завета. Треба да прогласимо свету:

„Да би свако говорио у име Господа Бога, то jест Спаситеља света.

Да би вера такође могла порасти на земљи;

Да би вечни завет мој могао бити успостављен;

Да би пунину Јеванђеља мога слаби и припрости могли прогласити све до на крај света” (УИЗ 1:20-23).

Да бисмо испунили овај божански налог, морамо бити верни у „величањуˮ својих свештеничких позива и дужности (видети УИЗ 84:33). Старешина Харолд Б. Ли објаснио је шта то значи величати свештенство: „Када неко постане носилац свештенства, он постаје Господњи заступник. О свом позиву треба да размишља као да је на Господњем задатку. То значи величати свештенство.”⁶

Стога, браћо, када би вас сам Господ замолио да помогнете неком од његових синова или кћери - што је чинио преко својих слугу - да ли бисте то учинили? А ако бисте, да ли бисте деловали као његов заступник, „на Господњем задаткуˮ, уздајући се у Његову обећану помоћ?

Старешина Ли је изнео још једно учење о величању свештенства: „Када држите лупу изнад нечега, чини вам се већим него кад га гледате голим оком; то је увеличавајуће стакло. Сада… ако неко велича своје свештенство - то јест, чини га већим него што је у први трен мислио и важнијим него што је неко други мислио да јесте - то је начин на који величате своје свештенство.”⁷

Ево примера носиоца свештенства који велича своју свештеничку дужност. Чуо сам га од старешине Џефрија Д. Ериксона, мог сарадника на конференцији кочића у Ајдахоу. Као млади ожењени старешина, очајно сиромашан и мислећи да неће моћи да заврши задњу годину факултета, Џефри је одлучио да се испише и прихвати привлачну понуду за посао. Неколико дана касније његов председник већа старешина дошао је у његов дом. „Да ли разумеш значај свештеничких кључева које носиш?ˮ, упитао га је председник већа. Када је Џефри рекао да разуме, председник му је рекао да га је, од како је чуо за његову намеру да се испише са факултета, Господ мучио током бесаних ноћ да пренесе Џефрију ову поруку: „Као председник већа старешина, саветујем ти да се не исписујеш са факултета. То је моја порука за тебе од Господа.ˮ Џефри је остао у школи. Годинама касније срео сам га као успешног бизнисмена и чуо га како присутним носиоцима свештенства каже: „Тај [савет] је направио сву разлику у мом животу.ˮ

Један носилац свештенства увеличао је своје свештенство и позив, и то је учинило „сву разликуˮ у животу другог Божјег детета.

До сада сам говорио о функцијама свештенства у Цркви. Сада ћу говорити о свештенству у породици. Почињем са кључевима. Начело да се свештеничка власт може користити само под вођством онога који држи кључеве за ту функцију је основно у Цркви, али се не односи на коришћење свештеничке власти у породици.⁸ Отац који држи свештенство председава у својој породици влашћу свештенства које носи. Није му потребно усмерење или одобрење свештеничких кључева да би саветовао чланове своје породице, држао породичне састанке, давао свештеничке благослове својој жени и деци, или давао благослове исцељења члановима своје породице или другима.

Слика

Породица у заједничком проучавању

Ако би очеви величали своје свештенство у својој породици, то би унапредило мисију Цркве као и било шта друго што би могли учинити. Очеви који држе Мелхиседеково свештенство треба да држе заповести како би имали моћ свештенства да дају благослове члановима своје породице. Очеви такође треба да негују брижне породичне односе како би чланови породице имали жељу да траже благослов од својих очева. А родитељи би требало да подстичу давање више свештеничких благослова у породици.

Слика

Свештенички благослов

Очеви, поступајте као „равноправни партнериˮ својим женама, као што проглас о породици поучава.⁹ И очеви, кад сте повлашћени да користите моћ и утицај своје свештеничке власти, чините то „уверавањем, трпељивошћу, благошћу и кроткошћу, и љубављу искреном” (УИЗ 121:41). То високо мерило за коришћење свештеничке власти најважније је у породици. Председник Харолд Б. Ли дао је ово обећање чим је постао председник Цркве: „Никада моћ свештенства, коју држите, није дивнија него када постоји криза у вашем дому, озбиљна болест или нека велика одлука коју треба донети… Садржана у моћи свештеништва, која је моћ Свемогућег Бога, представља моћ да изводите чудеса ако Господ то жели, али да бисмо користили то свештенство, морамо бити достојни да га користимо. Непоштовање овог начела је пропуштање да примите благослов држања тог великог свештенства.”¹⁰

Моја вољена браћо, величање светог свештенства које држите од пресудног је значаја за дело Господње у вашим породицима и у вашим црквеним позивима.

Сведочим о Њему чије је то свештенство. Захваљујући Његовој помирбеној патњи, жртви и васкрсењу, сви мушкарци и жене имају сигурност бесмртности и прилику за вечни живот. Свако од нас треба да буде веран и марљив у чињењу свог дела у овом величанственом делу Бога, нашег Вечног Оца, у име Исуса Христа, амен.