Joш један дан

Пре неколико година моји пријатељи су имали дивну бебу која се звала Бригам. Након рођења, Бригаму је постављена дијагноза ретке болести под називом Хантеров синдром, која је, нажалост, значила да ће Бригам имати кратак живот. Једног дана, док су Бригам и његова породица били у посети храму, Бригам је изговорио посебне речи; два пута је рекао: „Још један дан.” Већ наредног дана Бригам је преминуо.

Неколико пута сам посетио Бригамов гроб и сваки пут када то учиним размишљам о речима „још један дан”. Питао сам се шта оне значе, какав би утицај имале у мом животу када бих знао да имам само још један дан живота. Како бих се односио према својој супрузи, деци и другима? Колико бих био стрпљив и учтив? Како бих се старао о свом телу? Колико искрено бих се молио и проучавао Писма? Мислим да ћемо на овај или онај начин сви у извесном смислу имати „још један дан” за реализацију - реализацију у којој морамо на мудар начин искористити време које имамо.

У Старом завету читамо причу о Језекији, цару јудејском. Пророк Исаија је најавио Језекији да се Језекијин живот ближи крају. Када је чуо пророкове речи Језекија се почео молити и јадиковати. Том приликом Јехова је продужио Језекијин живот за 15 година. (Видети Исаија 38:1‑5.)

Да нам неко каже да нам је остало још мало животa, и ми бисмо се можда молили за дужи живот због онога што бисмо урадили или учинили другачије.

Без обзира на време које Господ, у својој мудрости, одлучи да удели сваком од нас, у једно можемо бити сигурни: сви на располагању имамо „данас”, а кључно за успешан дан је спремност на жртву.

Господ је рекао: „Гле, сада се зове  данас све до доласка Сина Човечјег, и заиста, то је дан жртве” (УИЗ 64:23; курзив додат).

Реч жртва долази од латинске речи sacer, што значи „свето” и facere, што значи „направити”, другим речима учинити ствари светима, донети им част.

„Жртва доноси небеске благослове” („Човеку слава” Химне и песме за децу, бр. 50).

На које начине ће жртва учинити наше дане важним и благословеним?

Прво, лична жртва нас јача и даје вредност стварима због којих се жртвујемо.

Пре неколико година, у недељу поста, дошла је до говорнице да подели своје сведочанство. Живела је у граду који се зове Икуитос, што је перуански Амазон. Рекла нам је да је од времена свог крштења увек имала циљ да прими храмске обреде у Лими, у Перуу. Верно је плаћала пуну десетину и годинама штедела од својих скромних прихода.

Њена радост због одласка у храм и примања светих обреда тамо била је исказана овим речима: „Данас могу рећи да се коначно осећам спремном да прођем кроз вео. Ја сам најсрећнија жена на свету. Немате појма колико дуго сам штедела новац како бих посетила храм, и после 7 дана путовања реком и 18 часова аутобусом најзад сам у дому Господњем. Када сам напуштала то свето место рекла сам себи, после свог тог жртвовања које је било потребно да дођем у храм нећу допустити да било шта утиче да олако прихватим иједан завет који сам склопила. Било би узалуд. Ово је веома озбиљна обавеза!”

Од ове дивне сестре сам научио да је лична жртва непроцењива сила која покреће нашу решеност и наше одлуке. Лична жртва покреће наше поступке, нашу посвећеност и завете и даје важност светим стварима.

Друго, жртва коју чинимо другима и коју други чине нама резултира благословима за све.

Док сам студирао стоматологију, финансијска ситуација наше локалне економије није била охрабрујућа. Инфлација је драматично умањивала вредност валуте из дана у дан.

Сећам се године када сам се уписао на праксу из хирургије. Пре уписа семестра било је потребно да имам сву неопходну хируршку опрему. Моји родитељи уштедели су потребна средства. Али једне вечери догодило се нешто драматично. Отишли смо да купимо опрему и открили да је количина новца коју смо имали за куповину комплетне опремр сада била довољна за само пар хируршких пинцета – и ништа друго. Вратили смо се кући празних руку и тужних срца при помисли на мој губитак семестра на факултету. Међутим, моја мајка је изненада рекла: „Тејлоре, пођи са мном; идемо напоље.”

Отишли смо до града, где је било много места за куповину и продају накита. Када смо стигли пред једну продавницу моја мајка је из своје ташне извадила малу плаву кутију у којој је била дивна златна наруквица са натписом: „Мојој драгој ћерци од оца.” Била је то наруквица коју јој је мој деда дао за један од њених рођендана. Затим ју је пред мојим очима продала.

Када је добила новац рекла ми је: „Ако постоји нешто у шта сам сигурна онда је то да ћеш бити зубар.” Иди и купи сву опрему која ти је потребна. Можете ли да замислите какав сам студент од тог тренутка постао? Желео сам да будем најбољи и брзо завршим студије јер сам знао за високу цену жртве коју је она подносила.

Научио сам да нас жртва коју наши вољени подносе ради нас освежава попут хладне воде усред пустиње. Таква жртва доноси наду и мотивацију.

Треће, свака жртва коју подносимо мала је у поређењу са жртвом Сина Божјег.

Која је вредност чак и омиљене златне наруквице у поређењу са жртвом самог Сина Божјег? Како можемо поштовати ту бесконачну жртву? Свакога дана можемо се сећати да имамо још један дан да живимо и будемо верни. Амулек је поучавао: „Да, ја бих да кренете и више не отврднете срца своја. Јер гле, сада је време и дан спасења вашег. Покајете ли се и не отврднете срца своја, тај велики план откупљења сместа ће се извршити на вама.” (Aлма 34:31). Другим речима, уколико понудимо Господу жртву срца скрушеног и духа раскајаног, благослови великог плана среће се сместа манифестују у нашим животима.

План откупљења могућ је захваљујући жртви Исуса Христа. Како је Он сам описао, жртва „проузрочи да ја, као Бог, највећи од свих, уздрхтим од бола, и да крварим из сваке поре и да ми трпи тело и дух - И хтедох да не попијем ту горку чашу, и згрозих се” (УИЗ 19:18).

А због те жртве, након процеса искреног покајања, можемо осетити како терет наших погрешака и греха спада. У ствари, кривицу, срам, бол, тугу и осећај мање вредности замењују чиста савест, срећа, радост и нада.

У исто време, док поштујемо и захвални смо за Његову жртву, можемо примити у великој мери снажну жељу да будемо боља деца Божја, да се чувамо од греха и да држимо завете као никада раније.

Затим, попут Еноса када је примио опроштај својих греха, осетићемо жељу да се жртвујемо и да тражимо добро у нашој браћи и сестрама (видети Енос 1:9). И бићемо спремнији сваки „још један дан” да следимо позив председника Хауарда В. Хантера упућен нама када је рекао: „Изглади свађу. Потражи изгубљеног пријатеља. Отклоните сумњу и замените је поверењем… Благо одговарај. Охрабри младе. Искажи своју оданост речју и делом. Одржи обећање. Одбаци пожуду. Опрости непријатељу. Извини се. Покушај да разумеш. Преиспитај своје захтеве према другима. Помисли прво на неког другог. Буди љубазан. Буди нежан. Мало више се смеј. Искажи своју захвалност. Искажи добродошлицу странцу. Развесели срце детета… Искажи своју љубав и увек то чини” (Teachings of Presidents of the Church: Howard W. Hunter [2015], стр. 32; прилагођено из „What We Think Christmas Is,” McCall’s, дец. 1959, стр. 82-83).

Надам се да можемо да испунимо своје дане тим импулсом и снагом које нам дају лична жртва и жртва коју подносимо или примамо од других. И да на посебан начин можемо уживати у миру и радовати се тој жртви коју нам нуди Јединорођенац; да, у миру који се помиње када читамо да Адам паде да би људи били а људи јесу – ви јесте – да бисте радост имали (видети 2. Нефи 2:25). Та радост је стварна радост, какву само жртва и помирење Спаситеља Исуса Христа можгу пружити.

Моја молитва је да, сваки пут када имамо прилику да живимо још један дан, да Га следимо, да верујемо у Њега, да Га волимо и да осећамо љубав коју је Он показао својом жртвом. У име Исуса Христа, амен.