Пребивање у Богу и поправљање пукотине

Знање о Небеском Оцу и своју послушност Њему треба стално да продубљујемо. Наш однос са Њим је вечан. Ми смо Његова вољена деца и то се неће променити. Како ћемо свесрдно одговорити на његов позив да Му се приближимо како бисмо могле уживати у благословима које жели да нам да у овом животу и у свету који ће доћи?

Господ је рекао древном Израелу, а каже и нама: „Љубим те љубављу вечном, зато ти једнако чиним милост.”¹ Говорећи као што би и Отац, такође нам каже: „А ти ћеш бити у мени и ја у теби. Ходај, дакле, са мном.”² Верујемо ли Му довољно да пребивамо у Њему и ходамо са Њим?

Овде смо на овој Земљи да бисмо училе и напредовале, а најважније учење и напредовање потичу од наше заветне повезаности са Небеским Оцем и Исусом Христом. Од нашег верног односа са Њима потичу божанско знање, љубав, моћ и способност да служимо.

„Имамо дужност да научимо све што је Бог открио о себи.”³ Морамо разумети да је Бог Отац усмеравао свог Сина, Исуса Христа, у стварању земље за наше напредовање, да је Небески Отац дао свог Сина да одговори захтевима правде за наше спасење, и да су Очева свештеничка моћ и Синовљева истинита црква са неопходним обредима обновљени за наше благослове. Можете ли да осетите дубину љубави која тече кроз Њихове припреме за нашу радост и напредовање? Морамо знати да је план спасења Небеског Оца да се држимо закона и обреда Јеванђеља и стекнемо вечни живот и тиме постанемо као Бог.⁴ То је истинска и трајна срећа коју нам Небески Отац нуди. Не постоји ниједна друга истинска и трајна срећа.

Наши изазови нас могу одвући од овог тока среће. Ако нас искушења одведу у невољу уместо да нас спусте на колена можемо изгубити своју сигурну везу са Богом.

Ова једноставна изјава охрабрује разматрање приоритета:

Сестре, што је вама важно? Што је трајно за вас. Питање трајне вредности за Оца је да преко земаљских искустава учимо о Њему, понизимо се и растемо у послушности Њему. Он жели да своју себичност променимо у служење, своје страхове у веру. Ова трајна питања могу нас искушати до крајних граница.

Управо сада, са нашим смртничким искушењима, Отац тражи од нас да волимо када је најтеже, да служимо када нам није згодно, да праштамо када нам праштање раздире душу. Како? Кaкo ћемо то урадити? Ревносно тражимо помоћ од Небеског Оца, у име Његовог Сина, и поступамо на Његов начин уместо да охоло следимо сопствену вољу.

Слика

Посуда за воду

Препознала сам своју охолост када је председник Езра Тафт Бенсон говорио о чишћењу унутрашње посуде.⁶ Замислила сам себе као посуду. Како да избацим остатак охолости из своје посуде? Независно терајући себе на понизност и присиљавајући себе да волим друге је неискрено и празно, и једноставно не делује. Наши грехови и охолост стварају пукотину или јаз између нас и извора сваке љубави, нашег Небеског Оца.

Само нас Спаситељево помирење може очистити од греха и премостити тај јаз или затворити пукотину.

Желимо да будемо обгрљене љубављу и вођством нашег Небеског оца, и стога на прво место стављамо Његову вољу и скрушеног срца се молимо да Христ прочишћавајућим током воде испуни нашу посуду. У почетку ће она тећи кап по кап, али када тражимо, иштемо и слушамо доћи ће у обиљу. Та жива воде почеће да нас испуњава и преплављује Његовом љубављу, и ми можемо нагнути посуду наше душе и поделити њен садржај са осталима који жуде за исцељењем, надом и припадношћу. Када наша унутрашња посуда постане чиста, наши земаљски односи почињу да се исцељују.

Потребно је да жртвујемо личне планове да бисмо направиле места за вечне Божје планове. Спаситељ, који говори у Очево име, моли нас: „Приближите се мени и ја ћу се приближити вама.”⁷ Приближавање нашем Оцу може значити учење Његових истина у Светим писмима, слеђење пророчких савета и настојање да потпуније чинимо Његову вољу.

Да ли схватамо да Христ има моћ да нас уведе у заједништво љубави са Оцем и другима? Он је у стању да нам моћу Светог Духа обезбеди неопходан увид у наше односе.

Једна учитељица Школице испричала ми је упечатљиво искуство са својим разредом једанаестогодишњих дечака. Један од њих, кога ћу назвати Џими, био је несусретљиви усамљеник у разреду. Једне недеље, учитељица је била надахнута да одгоди лекцију и исприча зашто воли Џимија. Говорила је о својој захвалности и вери у овог дечака. Затим је учитељица затражила од чланова разреда да кажу Џимију нешто што цене код њега. Како су чланови разреда, један по један, говорили Џимију зашто им је посебан, дечак је спустио главу и сузе су му потекле низ лице. Ова учитељица и разред изградили су мост до Џимијевог усамљеног срца. Једноставна љубав, искрено изражена, даје наду и вредност другима. Називам то поправљање пукотине или јаза.

Наш живот у предсмртничком свету пуном љубави можда је успоставио нашу жељу за истинском, трајном љубављу овде на Земљи. Ми смо божански створени да дајемо љубав и волимо, а најдубљу љубав осећамо када смо једно са Богом. Мормонова књига нас позива да се помиримо са Богом преко Христовог помирења.⁸

Исаија је говорио о онима који верно живе по закону поста и тако за властито потомство постају они који поправљају пукотину. То су они који ће, обећава Исаија, „сазидати развалине.”⁹ На сличан начин, Спаситељ је поправио пукотину или дистанцу између нас и Небеског Оца. Својом великом помирбеном жртвом отвара нам пут за учествовање у Божјој моћи пуној љубави, и тако нас оспособљава да поправмо „пустолине“ у свом животу. Исцељење емоционалне дистанце међу људима захтеваће наше прихватање Божје љубави заједно са жртвовањем наших природних склоности ка себичности и страху.

Једна незаборавне ноћи, једна рођака и ја се нисмо сложиле око једног политичког питања. Жустро и темељно је искритиковала моје коментаре, доказавши пред члановима породице да нисам у праву. Осећала сам се глупо и необавештено - и вероватно сам то била. Те ноћи када сам клекнула у молитви, пожурила сам да објасним Небеском Оцу колико је та рођака компликована! Говорила сам и говорила. Вероватно сам застала у свом кукању и Свети Дух је имао прилику да добије моју пажњу - јер сам, на своје изненађење, чула себе како изговарам: „Вероватно желиш да је волим.” Волим? Наставила сам да се молим, рекавши нешто попут: „Како могу да је волим? Мислим да ми се чак и не свиђа. Тврдог сам срца; осећања су ми повређена. Не могу ја то.”

Онда, сигурно уз помоћ Духа, дошла ми је нова мисао када сам рекла: „Али, ти је волиш, Небески Оче. Да ли би ми дао део своје љубави према њој како бих и ја могла да је волим?” Моја тешка осећања су смекшала, срце је почело да ми се мења и почела сам другачије да гледам на ту особу. Почела сам да осећам њену истинску вредност коју је Небески Отац видео. Исаија је написао: „Господ завије улом народу свом и исцели ране које му је задао.”¹⁰

Временом је јаз између нас са љубављу премошћен. Али чак и да није прихватила моје измењено срце, схватила сам да ће нам Небески Отац помоћи да волимо и оне за које мислимо да је немогуће волети ако само затражимо Његову помоћ. Спаситељево помирење је канал за стални ток милосрђа од нашег Оца на Небу. Морамо одабрати да пребивамо у тој љубави како бисмо имале милосрђа према свима.

Кад предамо своје срце Оцу и Сину, мењамо свој свет - чак и ако се околности око нас не мењају. Приближавамо се Небеском Оцу и осећамо Његово нежно прихватање наших напора да будемо праве Христове ученице. Наша разборитост, поверење и вера увећавају се.

Мормон нам каже да се молимо са свом снагом срца за ту љубав и она ће нам се доделити са њеног извора - Небеског Оца.¹¹ Само тада можемо постати оне које поправљају пукотину у земаљским односима.

Бескрајна љубав нашег Оца допире до нас како би нас вратила у Његову славу и радост. Дао је свог Јединорођеног Сина, Исуса Христа, да поправи пукотину која зјапи између Њега и нас. Поновни сусрет са Оцем на Небу је суштина трајне љубави и вечне сврхе. Морамо успоставити везу са Њим како бисмо сазнале шта је стварно важно, да волимо као што Он воли и напредујемо да бисмо постале попут Њега. Сведочим да је наш верни однос са Небеским Оцем и Спаситељем вечно важан и Њима и нама. У име Исуса Христа, aмен.