Усправите се изнутра и у потпуности укључите
Надам се да можемо, ако је потребно , преусмерити свој пут и гледати напред са великом надом и вером. Надам се да се можемо „усправити изнутра“ тако што ћемо бити одважни и „у потпуности укључени“.
Пре неколико година наша млада унука дотрчала је до мене и узбуђено најавила: „Деда, деда, постигла сам сва три гола на данашњој фудбалској утакмици!“
Одушевљено сам одговорио: „Сјајно, Саро!“
Њена мајка ме је онда значајно погледала и рекла: Резултат је два један.”
Нисам се усудио да питам ко је победио!
Конференција је време за размишљање, откривење, а понекад и за преусмеравање.
Постоји рентакар компанија са навигационим системом који се зове НикадИзгубљени. Ако погрешно скренете, пошто сте унели жељену дестинацију, усмеравајући глас не каже „Будало!“ Уместо тога, веома пријатним гласом, каже: „Преусмеравање пута - кад буде могуће окрените се назад.”
У књизи пророка Језекиља читамо дивно обећање:
„Ако ли би се безбожник обратио од свих греха својих које учини, и држао би све уредбе моје и творио суд и правду, доиста ће живети, неће погинути.
Безакоња његова што их је год учинио неће му се више спомињати, у правди својој коју чини живеће.”1
Какво невероватно обећање, али потребно је испунти две ствари да би се примило обећање о трећој. Обратите се од свега; држите се свега; онда је све опроштено. За то је потребно да будемо „у потпуности укључени“!
Не треба да будемо као човек који је, како извештава Wall Street Journal послао коверат са готовином заједно са анонимним писмом Пореској управи у коме пише: „Драга Пореска управо, у прилогу се налази новац за порез који дугујем за протекли период. П.С. Ако ме после тога буде мучила савест, послаћу вам остатак.”2
То није наш начин! Ми не задржавамо нешто да бисмо проверили који минимум је потребан да бисмо избегли казну. Господ захтева срце и вољан ум.3 Цело наше срце! Када се крстимо, потпуно смо уроњени као симбол нашег обећања да ћемо у потпуности следити Спаситеља, а не са пола срца. Када смо у потпуности посвећени и укључени, небеса се протресу зарад нашег добра.4 Када смо млаки или само делимично посвећени, губимо неке од најизабранијих небеских благослова.5
Пре много година, водио сам извиђаче на камповање у пустињи. Дечаци су спавала поред велике ватре коју су запалили, а ја сам као сваки добар вођа извиђача спавао у задњем делу мог камиона. Ујутру, кад сам се усправио и погледао по кампу, видео сам једног извиђача, кога ћу назвати Пол, који је деловао посебно неиспавано. Питао сам га како је спавао, а он је одговорио: „Не баш добро.“
Када сам га упитао за разлог, рекао је: „Било је хладно; ватра се угасила.“
Одговорио сам: „Па, то се дешава са ватром. Зар врећа за спавање није била довољно топла?
Није одговорио.
Затим се јавио један од извиђача: „Није користио врећу за спавање.“
Упитао сам са неверицом: „Зашто Поле?“
Ћутао је, а онда је постиђено одговорио: „Па, мислио сам да ако не распакујем врећу за спавање, нећу поново морати да је пакујем.“
Прича је истинита: смрзавао се јер је хтео да поштеди себе пет минута посла. Можда помислимо: „Каква глупост! Ко би то икада урадио?“ Па, то стално чинимо на много опасније начине. Ми, у ствари, одбијамо да отпакујемо наше духовне вреће за спавање кад не одвајамо време да се искрено молимо, проучавамо, и искрено живимо по Јеванђељу свакога дана; не само да ће се ватра угасити, него ћемо бити незаштићени и духовно се охладити.
Када смо самозадовољни нашим заветима, одговорни смо за последице. Господ нас је саветовао да пазимо на себе, да се марљиво осврћемо на речи вечног живота.6 Такође је рекао: „Моја их крв неће очистити ако ме не послушају.”7
У стварности, много лакше је бити „у потпуности укључен“ него делимично. Када смо делимично посвећени или уопште нисмо, онда настају, у жаргону, Star Wars (Ратови звезда) „сметње у снази.“ Нисмо синхронизовани са Божјом вољом и стога нисмо усклађени са природом среће.8 Исаија је рекао:
„А безбожници су као море усколебано, које се не може умирити и вода његова измеће нечистоћу и блато.
Нема мира безбожницима, вели Бог мој.”9
На срећу, без обзира на то где смо или где смо били, нисмо изван домашаја Спаситеља, који је рекао: „Стога, ко год се покаје и дође к мени као мало дете, примићу га, јер таквих је царство Божје. Јер гле, за такве положих живот свој и поново га узех.”10
Када се стално кајемо и ослањамо на Господа, стичемо снагу и затврамо круг поседовањем понизности и вере малог детета,11 обогаћени мудрошћу која долази са животним искуством. Јов је прогласио: „Али ће се праведник држати свог пута, и ко је чистих руку већма ће ојачати.”12 Тенисон је написао: „Моја снага је снага десеторице, јер ми је срце чисто.”13 Господ је саветовао: „Стојте на светим местима, и не мичите се.”14
Наш син Џастин преминуо је са 19 година после борбе са доживотном болешћу. У говору са причесног састанка који је дао кратко време пре него што нас је напустио, поделио је причу која му је вероватно много значила, а говори о оцу и његовом младом сину који је ушао у продавницу играчака у којој је била врећа за ударање на надувавање у облику човека. Дечак је ударао човека на надувавање који би се преврнуо и одмах усправио након сваког ударца. Отац је уптао свог младог сина зашто се човек стално враћа у првобитни положај. Дечак је размислио на тренутак и потом рекао: „Не знам. Претпостављам да је због тога што изнутра стоји усправно. Да бисмо били потпуно посвећени морамо се исправити изнура, па шта буде.15
Стојимо усправно изнутра када стрпљиво чекамо на Господа да уклони жаоку из нашег тела или да нам да снаге да је поднесемо.16 Такве жаоке могу бити болест, инвалидност, ментална болест, смрт вољене особе, и још много тога.
Стојимо усправно изнутра када подигнемо обешене руке. Стојимо усправно изнутра када бранимо истину од безбожног и секуларног света коме све више смета светло, и који зло назива добрим, а добро злим17 и „осуђу[је] праведнике због праведности њихове.”18
Стајање усправно изнутра упркос тешкоћама могуће је због оснажујућег и утешног уверавања Светог Духа и вечене перспективе која превазилази смртничко разумевање.19 У нашем предсмртничком животу клицали смо од радости због прилике да искусимо смртност.20 Били смо „у потпуности укључени“ када смо са узбуђењем донели одлуку да ћемо бити одважни браниоци плана нашег небеског Оца. Време је да се усправимо и поново бранимо Његов план!
Мој 97-годишњи отац недавно је преминуо. Кад год би га неко питао како је, доследно је одговарао: „На скали од 1–10, ја сам отприлике 25!“ Чак и када тај драги човек више није могао да стоји или чак седи, и тешко је говорио, његов одговор је био увек исти. Увек је стајао усправно изнутра.
Када је мој отац имао 90 година, били смо на аеродрому и питао сам га да му догурам инвалидска колица. Рекао је: „Не, Гари - можда кад остарим.“ А затим је додао: „Осим тога, ако се уморим од ходања, увек могу да трчим.“ Ако нисмо у стању да будемо потпуно укључени на путу којим тренутно ходамо, онда можда треба да трчимо; можда треба да преусмеримо своју руту. Можда ће бити потребно да направимо заокрет уназад. Можда ће бити потребно да проучавамо пажљивије, молимо се ревносније, или да једностано оставимо неке ствари по страни и држимо се онога што је заиста важно. Можда ће бити потребно да заборавимо на световне ствари како бисмо могли да пригрлимо вечност. Мој отац је то разумео.
Када је био у морнарици током Другог светског рата, у великој и пространој згради било је оних21 који су исмевали његова начела; двојица његових сабораца, Дејл Мадокс и Дон Дејвидсон су приметили али се нису подсмевали. Питали су га: „Сабине, зашто се толико разликујеш од свих других? Имаш високе моралне стандарде и не пијеш, не пушиш, нити псујеш, али изгледаш смирено и срећно.“
Њихов позитиван утисак о мом оцу није се поклапао са оним што су учили о мормонима, и мој отац је имао прилику да поучава и крсти оба саборца. Дејлови родитељи били су изван себе и упозорили су га да ће, ако се прикључи Цркви, изгубити своју девојку, Мери Олив, али она се упознала са мисионарима на његов захтев и такође се крстила.
По завршетку рата, председник Хебер Џ. Грант позвао је мисионаре, укључујући неке ожењене мушкарце. Године 1946, Дејл и његова супруга, Мери Олив, одлучили су да Дејл служи иако су очекивали своје прво дете. На крају су имали деветоро деце, три дечака и шест девојчица. Свих деветоро је служило мисију, после чега су Дејл и Мери Оливи служили три своје мисије. На десетине унучади је такође служило мисију. Двојица њихових синова, Џон и Метју Мадокс, тренутно су чланови Хора Саборне цркве, као и Метјов зет Рајан. Породица Мадокс сада има 144 члана, и дивни су примери „потпуне укључености“.
Док смо прегледали татине папире наишли смо на писмо Џенифер Ричардс, једне од пет ћерки другог саборца, Дона Дејвидсона. Написала је: „Твоја праведност променила нам је животе. Тешко је схватити какви би наши животи били без Цркве. Мој тата је умро с љубављу према јеванђељу и трудећи се да живи по њему до краја.”22
Тешко је измерити утицај добра које сваки појединац може имати стојећи усправно изнутра. Мој отац и његова два саборца одбили су да слушају оне у великој и пространој згради који су презриво упирали прстом у њих.23 Знали су да је далеко боље да следе Спаситеља него гомилу.
Могуће је да је апостол Павле описао наше време када је рекао Тимотију да „неки погрешивши сврнуше у празне разговоре.”24 Данас у свету има много празних разговора. То је разговор оних у великој и пространој згради.25 Често се појављује као облик рационализације да би се оправдало зло или се манифестује када људи изгубе свој пут и убрзају. Понекад долази од оних који нису платили цену да се потпуно укључе и више воле да следе природног човека, за разлику од пророка.
На срећу, знамо како се то завршава за верне. Када смо „у потпуности укључени“, имамо свеобухватну сигурност да „онима који љубе Бога све иде на добро.”26 Као што је старешина Нил А. Максвел рекао: „Не плашите се, само живите исправно.”27
Мој таст је поучавао на УБЈ-у и волео је фудбал тима УБЈ-а, али није могао да поднесе да гледа њихове утакмице јер је био веома нервозан због резултата. Затим се догодило нешто дивно; измишљен је видео рекордер који му је омогућио да снима утакмице. Ако би тим УБЈ-а победио гледао би снимак са савршеним поверењем, потпуно сигуран у резултат! Ако су били неправедно кажњени, повређени, или у заостатку у четвртој четвртини, није се узбуђивао јер је знао да ће се извући! Могло би се рећи да је имао „савршен одсјај наде”!28
Тако је и са нама. Када смо верни, можемо имати једнаку сигурност да ће на крају све бити добро са нама. Господња обећања су сигурна. То не значи да ће овај смртнички универзитет бити лак или без суза, али као што је апостол Павле написао, „што око не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно уготови Бог онима, који га љубе.”29
Браћо и сестре, нико није погрешио сутра. Надам се да можемо, ако је потребно , преусмерити свој пут и гледати напред са великом надом и вером. Надам се да можемо стајати „усправно изнутра“ тако што ћемо бити одважни и „у потпуности укључени“; да можемо бити чисти и храбри у одбрани плана нашег Небеског оца и мисије Његовог Сина, нашег Спаситеља. Износим своје сведочанство да је наш Отац жив, да Исус јесте Христ, као и о стварности великог плана среће. Молим се за најпробраније Господње благослове за вас, и то чиним у име Исуса Христа, амен.