Благослови богоштовља

Један од најчудеснијих и најдирљивијих догађаја забележених у Светим писмима је извештај о Спаситељевој посети народу у Америци након његове смрти и Васкрсења. Људи су претрпели огромно уништење које је узроковало да се „лице целе земље измени.”¹ Запис о овим догађајима износи да се након катастрофе чуо „плач међу свим народом без престанка,² и усред дубоке туге чезнули су за исцељењем, миром и избављењем.

Када је Спаситељ сишао са неба, људи су два пута пали пред Његове ноге. Први пут то се догодило након што је божанском влашћу прогласио:

„Гле, ја сам Исус Христ за кога пророци посведочише да ће доћи на свет.

И гле, ја сам светло и живот света.”³

Затим је позвао присутне: „Устаните и дођите к мени да ставите руке своје на ребра моја, и да додирнете белеге од клинова на рукама мојим и ногама мојим, да можете знати да сам ја Бог Израелов и Бог целе земље, и да бејах погубљен за грехе света …

И када сви они беху изашли и сами се осведочили, сви у један глас повикаше, говорећи:

„Осана! Благословено да је име Бога Свевишњега!”⁴

А затим, други пут, „падоше пред ноге Исусове.” Али овај пут са сврхом, јер сазнајемо да му се „поклонише.”⁵

Почетком ове године добио сам задатак да посетим један кочић у западном делу Сједињених Држава. Била је уобичајена недеља, уобичајени састанак, са уобичајеним члановима Цркве. Гледао сам како људи улазе у капелу и побожно заузимају слободна места. Пригушена конверзација на брзину одјекивала је двораном. Мајке и очеви су покушавали - понекад узалуд - да умире разиграну децу. Уобичајено.

Али тада су ми, пре почетка састанка, пале на памет речи надахнуте Духом.

Ови чланови нису дошли само да испуне дужност или да чују говорнике.

Дошли су из дубљег и пуно значајнијег разлога.

Дошли су да искажу поштовање Богу.

Док је састанак трајао, посматрао сам разне чланове заједнице. Имали су готово небески израз лица, став побожности и мира. Нешто у њима грејало ми је срце. Искуство које су имали те недеље било је нешто заиста изузетно.

Богослужили су.

Доживљавали су небо.

Могао сам видети то на њиховим лицима.

И радовао сам се и богослужио са њима. Док сам то чинио, Дух ми је говорио у срцу. И тог дана сам научио нешто о себи, о Богу, и о улози истинског богоштовља у нашем животу.

Свеци последњих дана су изузетни у служењу у црквеним позивима. Али понекад можда радимо рутински, као да само обављамо посао. Понекад нашем присуствовању на састанцима и служењу у царству можда недостаје свети елемент богоштовља. А без тога пропуштамо неупоредиви духовни сусрет са бесконачним - на који имамо право као деца небеског Оца пуног љубави.

Уместо случајног, срећног догађаја, богоштовље је основни и суштински део нашег духовног живота. То је нешто за чим би требало да жудимо, тражимо га, и настојимо да га доживимо.

Када поштујемо Бога, приступамо му с побожном љубављу, понизношћу и дивљењем. Признајемо Га и прихватамо као нашег сувереног краља, Створитеља свемира, нашег вољеног и бесконачно брижног Оца.

Поштујемо га и обожавамо.

Предајемо му се.

Уздижемо своја срца у снажној молитви, ценимо његову реч, радујемо се његовој блгодати и обавезујемо се да ћемо га следити с посвећеном оданошћу.

Поштовање Бога је веома битан елемент у животу ученика Исуса Христа, и ако пропустимо да га примимо у своја срца, узалуд ћемо Га тражити на нашим саветима, у црквама и храмовима.

Истински ученици надахнути су да се клањају Ономе који је створио небо, и земљу, и море, и изворе вода - призивајући име Господње дању и ноћу.”⁶

Можемо много научити о истинском богоштовљу истражујући како су други - људи који можда нису били толико другачији од нас - сусрели божанство и како су се понашали и како су богослужили у присуству божанства.

У првој половини 19. века хришћански свет је готово напустио идеју да се Бог још увек обраћа човеку. Међутим, у пролеће 1820. године то се заувек променило кад је понизни дечак с фарме ушао у шумарак и клекнуо у молитви. Од тога дана надаље ток чудесних визија, откривења и небеских појављивања преплавио је земљу, дарујући њене становнике драгоценим знањем о природи и сврси Бога и његовом односу са човеком.

Оливер Каудери описао је те дане као дане „који никада неће бити заборављени. … Каква радост! Какво чудо! Каква дивота!”⁷

Оливерове речи износе прве елементе који прате истинско поштовање божанства - осећај величанственог страхопоштовања и дубоке захвалности.

Сваког дана, а посебно на Шабат, имамо изузетну прилику да доживимо чудо и страхопоштовање према небу и да искажемо своје хвале Богу за његову благословену доброту и огромну милост.

То нас доводи до наде. То су први елементи богоштовља.

На благословени дан Педесетнице Свети Дух је обузео срца и умове Христових ученика, испуњавајући их светлошћу и знањем.

До тога дана понекад нису били сигурни шта треба да чине. Јерусалим је био опасно место за Спаситељеве следбенике и они су се сигурно питали што ће бити с њима.

Али кад им је Свети Дух испунио срца, сумња и оклевање су нестали. Захваљујући узвишеном искуству истинског богоштовља, Божји свеци су примили небеско светло, знање и ојачано сведочанство. А то је довело до вере.

Од тог момента надаље апостоли и свеци деловали су са одлучним усмерењем. Одважно су проповедали о Христу Исусу целом свету.

Када богослужимо у духу, позивамо светло и истину у своју душу, што јача нашу веру. То су такође неопходни елементи истинског богоштовља.

У Мормоновој књизи учимо да Алма Млађи, од тренутка када је био избављен од подношења последица властите побуне, никада више није био исти. Одважно је путовао широм земље … и међу сав народ … , ревносно настојећи да [поправи] све оно чиме [беше цркву повредио].”⁸

Његово непрестано богоштовље Свемогућег Бога преотворило се у енергично учеништво.

Истинско богоштовље претвара нас у искрене и озбиљне ученике нашег вољеног Учитеља и Спаситеља, Исуса Христа. Мењамо се и постајемо више попут Њега.

Осећамо веће разумевање и бригу за друге. Више опраштамо. Више волимо.

Разумемо да је немогуће рећи да волимо Бога, а да истовремено мрзимо, одбацујемо или занемарујемо друге око себе.⁹

Истинско богоштовље води непоколебљивој одлучности да ходамо стазом учеништва. А то неизбежно води до милосрђа. То су такође неопходни елементи богоштовља.

Када се осврнем на оно што је започело као уобичајено недељно јутро, у том уобичајеном састајалишту, у том уобичајеном кочићу, чак сам и данас дирнут тим изузетним духовним искуством које ће заувек благосливљати мој живот.

Научио сам да чак и када одлично управљамо својим временом, позивима и задужењима - чак и када штиклирамо све на нашем списку „савршеног“ појединца, породице или вође - ако не поштујемо нашег милостивог Избавитеља, небеског Краља и величанственог Бога, пропуштамо много радости и мира које пружа Јеванђеље.

Када поштујемо Бога, признајемо га и примамо га с истом побожношћу као они древни људи у Америци. Приступамо му са непојмљивим осећањима дивљења и страхопоштовања. Са захвалношћу се дивимо доброти Божјој. И тако стичемо наду.

Размишљамо о Божјој речи, и то нам испуњава душу светлом и истином. Схватамо духовне погледе који се могу видети једино кроз светло Светог Духа.¹⁰ И тако стичемо веру.

Када богослужимо, наше су душе прочишћене и обавезујемо се да ћемо ходати стопама нашег вољеног Спаситеља, Исуса Христа. А из те одлучности стичемо милосрђе.

Када богослужимо, наша срца се приближавају у захваљивању нашем благословеном Богу ујутро, у подне и увече.

Непрестано га посвећујемо и поштујемо - у нашим састајалиштима, домовима, храмовима и у свим нашим делима.

Када богослужимо, своја срца отварамо исцељујућој моћи помирења Исуса Христа.

Наши животи постају симбол и израз нашег богоштовља.

Моја браћо и сестре, духовна искуства имају мало везе са оним што се догађа око нас, а у потпуности имају везе са оним што се дешава у нашим срцима. Моје сведочанство је да ће истинско богоштовље преобразити обичне црквене састанке у изузетне духовне гозбе. Оно ће обогатити наше животе, проширити наше разумевање и оснажити наша сведочанства. Јер када приклонимо наша срца Богу, попут древног псалмисте, улазимо на врата његова са славом, у дворе његове са хвалом. Славимо Га и благосиљамо Његово име.

„Јер је добар Господ; милост је његова увек, и истина је његова од колена на колено.”¹¹

Захваљујући искреном и дубоком поштовању, растемо и сазревамо у нади, вери и милосрђу. А током тог процеса у своје душе сабирамо небеско светло које прожима наш живот божанским значењем, трајним миром и бескрајном радошћу.

То је благослов богоштовља у нашем животу. О томе понизно сведочим у свето име Исуса Христа. Амен.