Бог ће обрисати сваку сузу

У оквиру свог плана, Небески Отац је допустио да туга буде уткана у наше смртничко искуство.¹ Мада нам се чини да болна искушења нису подједнако распоређена, можемо бити сигурни да смо у већој или мањој мери сви погођени патњама и борбама. Моја је молитва да ће нас Свети Дух водити већем разумевању зашто мора бити тако.

Када настојимо да сагледамо тешка животна искуства кроз призму вере у Христа, можемо видети да наша патња има божанску сврху. Верни могу искусити истину Петровог наизглед контрадикторног савета. Записао је: „Ако страдате правде ради, блажени сте.”² Aко приклонимо „срца разумевању,”³ можемо увећати способност да добро подносимо искушења - и да кроз њих будемо прочишћени. Такво разумевање је одговор на вечно питање: „Зашто се лоше ствари догађају добрим људима?“

Сви који данас слушају искусили су у некој мери усамљеност, очај, тугу, бол или жалост. Без  „ока вере”⁴ и разумевања вечне истине, беда и патња које нас тако често прате у смртности могу замрачити вечну истину о томе да је велики план нашег Оца на небу заиста вечни план среће. Нема другог начина да примимо  пунину радости.⁵

Бог нас позива да са вером одговоримо на сопствене јединствене тешкоће како бисмо пожњели благослове и стекли знање које се не може научити ни на један други начин. Поучени смо да држимо заповести у свим условима и околностима, јер „оном који је веран у невољи, плата ће бити већа у царству небеском.”⁶И, као што пише у стиху из Писама: „Ако си жалостан, призивај Господа, Бога својега с молбом, да вам се душе обрадују.”⁷

Ни самом апостолу Павлу није била страна патња, и користио је сопствено искуство да би поучио дубином и лепотом вечне перспективе која долази када подносимо добро и стрпљиво. Рекао је: „Јер наша садашња лака брига доноси нам вечну и од свега претежнију славу.”⁸ Другим речима, можемо, у својим тешкоћама, знати да је Бог обезбедио вечну награду као надокнаду.

Павлова способност да говори о искушењима, прогонима и јадима свог живота као „лаким бригама“ пружа погрешну слику о његовој патњи, коју је за њега надјачала вечна перспектива јеванђења. Павлова вера у Исуса Христа учинила је све подношљивим. Пет пута је био бичеван; трипут шибан; једном каменован; трипут имао бродолом; често је био у смртној опасности од дављења, пљачке, чак и од лажне браће; подносио је умор и бол, глад и жеђ, и био утамничен у хладноћи и голотињи.⁹

Многи од нас су молили Бога да уклони разлог наше патње, а када олакшање које тражимо није дошло, били смо у искушењу да помислимо да Он не слуша. Сведочим да, чак и у таквим тренуцима, Он чује наше молитве, има разлог што допушта да наше патње трају,¹⁰ и помоћи ће нам да их поднесемо.¹¹

У интимном и сликовитом пасусу Павле нам помиње неименовани трн у његовом телу, који му је узроковао велику бол и три пута га бацио на колена, молећи Господа да га уклони. У одговору на Павлову молитву Господ није уклонио трн али је дозвао мир и дао разумевање његовом срцу, говорећи: „Доста ти је моја благодат; јер се моја сила у слабости познаје.“ Са новим разумевањем Павле је могао да прихвати и буде захвалан за трн који је добио. Рекао је: „Даклем ћу се … наjслађе хвалити своjим слабостима, да се усели у мене сила Христова.“¹²

Док стичемо ту оспособљавајућу вечну перспективу у својим животима, наша способност да издржимо расте, учимо како да помажемо онима којима је потребна помоћ,¹³ и почињемо да ценимо, па чак и да исказујемо захвалност за искуства која нам Бог даје као учитељима пута ка вечном животу.

Када пролазимо кроз невољу, може нам бити тешко да искушења посматрамо као путоказе на личном путу следбеништва. Али, било да се понекад нађемо у тамној долини очаја или на високој стази среће, учити и осетити самилост кроз патње других може бити благослов.

Током недавног задужења на конференцији кочића на Филипинима, срце ми је било сломљено када сам чуо за трагично искуство брата Данијела Апилада. Брат Апиладо и његова жена су се крстили 1974. Пригрлили су обновљено јеванђеље и запечатили се у храму. Након тога су били благословени са петоро дивне деце. Седмог јула 1997, док је брат Апиладо служио као председник кочића, букнула је ватра у њиховом малом дому. Најстарији син брата Апилада, Мајкл, спасао је свога оца и извукао га из пожара, затим је утрчао назад у кућу како би спасао и остале. Био је то последњи пут да је брат Апиладо видео свог сина живог. У пожару су страдали Апиладова супруга Доминга и њихових петоро деце.

Чињеница да је брат Апиладо у тренутку трагедије живео животом угодним Богу, то није спречило трагедију нити га је учинило имуним на жалости које су уследиле. Али његова верност у држању завета и његова примена вере у Христа дала му је сигурност у обећање да ће се поново састати са својом женом и породицом. Ова нада постала је уточиште његовој души.¹⁴

Брат Апиладо, сада патријарх у кочићу, упознао ме је са својом новом женом, Симонет, и њихова два сина, Рафаелом и Данијелом. Заиста, Исус Христ може и хоће да „превије рањене у срцу“.”¹⁵

Делећи причу брата Апилада, плашим се да величина његовог губитка може учинити да многи помисле како су њихове патње и страдања мали у поређењу са његовим. Молим вас да не поредите, него настојте да учите и повећате своју способност да разумете и примените вечна начела док газите кроз жариште сопствених патњи.

Ако могу појединачно да вам се обратим, „сви који сте уморни и натоварени,”¹⁶ ваше личне тешкоће; ваши појединачни јади; ваша осећања и усамљеност, губитак или очај; ваше патње, страдања и слабости сваке врсте, познати су нашем Оцу на небу и Његовом Сину. Будите храбри! Имајте веру! И верујте у Божја обећања!

Сврха мисије Исуса Христа била је да ће „преузети на себе боли и болести свога народа,” и „преузеће на себе слабости њихове,” да „помогне свом народу у складу са слабостима њиховим.”¹⁷

Да бисте у потпуности примили ове дарове које наш Спаситељ тако драговољно нуди, сви морамо научити да патња - сама по себи - не поучава нити даје ишта од трајне вредности, уколико се свесно, са вером, не укључимо у процес учења у нашим невољама.

Старешина Нил A. Maксвел једном приликом је поделио оно што је научио о сврсисходној патњи, овим речима:

„Извесни облици патње, добро поднети, могу у ствари бити племенити. …

… Део доброг подношења састоји се од довољно кроткости, усред наше патње, да бисмо научили из наших значајних искустава. Уместо једноставног проласка кроз све то, оне морају проћи кроз нас на начине који [нас] посвећују.”¹⁸

Запазио сам у животима и примерима других да примена чврсте и постојане вере у Исуса Христа и Његова обећања пружа сигурну наду да нас очекују боље ствари. Та сигурна нада нас учвршћује, доносећи снагу и моћ које су нам потребне да бисмо издржали.¹⁹ Када можемо да схватимо повезаност наше патње са уверењем у нашу сврху у смртности и још одређеније са наградом која нас чека у небеским становима, наша вера у Христа се увећава и ми примамо утеху својим душама.

Тада можемо видети светлост на крају тунела. Старешина Џефри Р. Холанд је поучио: „Заиста постоји светло на крају тунела. То је светло света, сјај звезде Данице, ‘бекрајна светлост која се никада не може помрачити’ [Moсија 16:9]. То је сам Син Божји.”²⁰

Можемо црпети снагу из сазнања да су сва тешка искуства у овом животу привремена; чак се и најмрачније ноћи за верне завршава зором.

Када се све заврши и када смо издржали у свему са вером у Исуса Христа, имамо обећање да „Бог ће отрти сваку сузу са очију [наших].”²¹

Сведочим да Бог, наш Отац, и Његов Син, Исус Христ, живе, и да држе обећања. Сведочим да нас Спаситељ све позива да дођемо и учествујемо у Његовом помирењу. Док примењујемо веру у Њега, Он ће нас подићи и носити кроз сва наша искушења и, на крају нас спасити у целестијалном царству. Позивам вас да дођете Христу, издржите у вери, усавршите се у Њему и имате савршену радост у Њему. У свето име Исуса Христа, амен.