План среће

Пре много година, после Другог светског рата, ишао сам на факултет. Тамо сам упознао Дону Смит. Отприлике у то време сам прочитао да су за успешан брак потребна два кључна састојка, колачић и пољубац. Помислио сам да је то врло добра комбинација.

На факултет сам одлазио ујутро, а онда бих се враћао у Бригам Сити да бих поподне радио у очевој гаражи за поправку аутомобила. Донин последњи час пре подне био је домаћинство. Пре одласка заустављао сам се поред њене учионице. Врата су имала мат стакло, али када бих се приближио, могла је да види моју сенку. Тада би се искрала с колачићем и пољупцем. Остало је историја. Венчали смо се у Храму Солт Лејк и тако започели велику авантуру наших живота.

Током година често сам поучавао важно начело: крајњи резултат свих активности у Цркви је да мушкарац и жена буду срећни са својом децом у свом дому, да буду запечаћени заједно за време и сву вечност.

У почетку:

„Тако сиђоше Богови да начине човека на слику своју, на слику Божју створише их, мушко и женско да их створе.

И рекоше Богови: Благословићемо их. И рекоше Богови: Даћемо им да се плоде и множе и напуне земљу и себи је подложе” (Aврам 4:27–28).

И тако је круг људског живота започео на овој земљу када „Адам позна своју жену Еву, и она му роди синове и кћери, и стадоше се они умножавати и испуњавати земљу.

И … синови и ћерке Адамове стадоше се делити двоје по двоје на земљи, … те и они имаху синове и кћери” (Moјсије 5:2–3).

Заповест да се множимо и напунимо земљу никада није укинута. Она је неопходна за план откупљења и извор је људске среће. Праведном применом те моћи, можемо се приближити нашем Оцу на Небу и доживети пунину радости, па чак и божанства. Моћ стварања није случајно део плана; то је план среће; она је кључ за срећу.

Жеља људског рода за упаривањем је стална и веома јака. Наша срећа у смртничком животу, наша радост и узвишење зависе од тога како ћемо одговорити на те сталне, снажне телесне жеље. Како моћ стварања сазрева на почетку мужевности и женствености, развијају се врло лична осећања, на природан начин, који се разликује од било ког другог телесног искуства.

Идеално би било да упаривање почне са романтиком. Иако се обичаји могу разликовати, она цвета са свим осећањима као из романа која укључују узбуђења и ишчекивања, па понекад и одбијања. Ту су месечина и руже, љубавна писма, љубавне песме, поезија, држање за руке и други изрази љубави између младића и девојке. За тај пар свет престаје да постоји, и они доживљавају осећања радости.

А ако мислите да је уживање у романтичној младалачкој љубави коначан скуп могућности које извиру из фонтане живота, још нисте доживели оданост и лагодност дугогодишње брачне љубави. Брачни парови пролазе кроз искушења, неспоразуме, финансијске проблеме, породичне кризе, болести, док истовремено љубав постаје све снажнија. Зрела љубав је блаженство које млади брачни парови не могу ни замислити.

За истинску љубав потребно је уздржавање све док се брак не склопи када ће учествовати у тој љубави која откључава оне свете моћи у тој фонтани живота. То значи избегавање ситуација у којима телесна жеља може преузети контролу. Чиста љубав претпоставља да тек након заветовања на вечну верност, правне и законске церемоније, а идеално после обреда печаћења у храму, те моћи стварања се ослобађају у Божјим очима у сврху потпуног изражавања љубави. Она треба да се дели само и једино са особом која је наш супружник заувек.

Када се у њега уђе достојно, тај процес комбинује најизабранија и најузвишенија физичка, емотивна и духовна осећања која прате реч љубав. Од свих људских искустава, са тим делом живота ништа се не може упоредити. Он ће, када се завети склопе и држе, трајати вечно јер у њему се заређује за кључеве светог свештенства, да бисте примили част и славу (видети УИЗ 124:34), а та слава биће пунина и наставак потомства у веке векова (видети УИЗ 132:19).

Али романтична љубав није потпуна; она је само увод. Љубав се негује доласком деце, која извиру из те фонтане живота поверене људима у браку. Зачеће се одвија у брачном загрљају мужа и жене. Сићушно тело почиње да се обликује према обрасцу величанствене сложености. Дете долази чудом рађања, створено на слику својих земаљских оца и мајке. Унутар тог смртног тела налази се дух који може осећати и сагледавати оно што је духовно. Успавана у смртничком телу детета налази се моћ зачећа потомства на сопствену слику.

А Дух и тело су душа човечја (видети УИЗ 88:15), и ако желимо да будемо срећни треба да се придржавамо духовних и телесних закона. Постоје и вечни закони, укључујући законе који се односе на моћ давања живота који су неопозиво донети на небу пре постанка света, којим су условљени сви благослови (видети УИЗ 130:20). То су духовни закони који одређују морална мерила за људски род (видети превод Џозефа Смита, Римљанима 7:14–15 [у додатку Библије]; 2. Нефи 2:5; УИЗ 29:34; 134:6). Постоје завети који повезују, печате, чувају, и дају обећање о вечним благословима.

Алма је опоменуо свога сина Шиблона: „Гледај да обуздаваш све страсти твоје, да би се љубављу испунио” (Aлма 38:12). Узде се користе да воде, усмеравају, ограничавају. Треба да контролишемо своје страсти. Када се користи по закону, моћ стварања благословиће и посветити (видети Teachings of Presidents of the Church: Joseph F. Smith [1998], стр. 158).

Искушења су увек присутна. Будући да противник не може створити живот, љубоморан је на све који имају ту божанску моћ. Он и они који су га следили били су одбачени и одузето им је право на смртничко тело. „Он настоји да сви људи буду бедни као што је он сам” (2. Нефи 2:27). Ако буде могао, покушаће да понизи, исквари и, ако је могуће, уништи тај дар по ком можемо, ако смо достојни, заслужити вечно напредовање (видети УИЗ 132:28–31).

Ако загађујемо наше фонтане живота или друге наводимо на преступ, казне ће бити пробраније и теже за подношење (видети УИЗ 19:15) него што би сва физичка задовољства икада могла да вреде.

Алма је рекао свом сину Коријантону: „Зар не знаш, сине мој, да је то одвратност у очима Господњим, да, најодвратнији од свих греха, осим проливања крви недужне или порицања Светог Духа?“ (Aлмa 39:5). Не можемо избећи последице почињеног преступа.

Једини легитимни, овлашћени израз моћи стварања је између супруга и супруге, мушкарца и жене који су венчани по закону. Све осим тога је кршење Божје заповести. Немојте подлећи искушењима противника јер сваки дуг због преступа мора бити плаћен „док не даш до пошљедњег динара” (Maтеј 5:26).

Великодушност и милост Божја нигде нису очигледнији него у покајању.

Наша физичка тела, када су повређена, опораве се сама од себе, понекад уз лекарску помоћ. Међутим, ако је оштећење велико често ће остати ожиљак као подсетник на повреду.

Са нашим духовним телима је другачије. Наш дух се повређује када погрешимо или починимо грех. Али за разлику од наших смртних тела, када је процес покајања завршен, неће остати ожиљак због помирења Исуса Христа. Обећање гласи: „Гле, онај коjи се покаjе за своjе грехе, њему је опроштено, и ја, Господ, више их се не сећам” (УИЗ 58:42).

Када говоримо о браку и породичном животу, неминовно се поставља питање: „А шта је са изузецима?“ Неки су рођени са ограничењима и не могу зачети децу. Некима који су недужни брак се распао због неверства брачног друга. Други не склапају брак и достојно живе сами.

За сада, нудим ову утеху: Бог jе наш Отац! Сва љубав и великодушност који се огледају у савршеном земаљском оцу увеличани су у Њему који је наш Отац и наш Бог изван способности смртничког ума да разуме. Његови судови су праведни; Његова милост безгранична; Његова моћ да надокнади неупоредива са било чим земаљским. „И ако се само у овом животу уздамо у Христа, најнесрећнији смо од свију људи” (1. Коринћанима 15:19).

Сада побожно користим реч храм. Замишљам собу за печаћење и олтар за којим клечи млади пар. Тај свети храмски обред је много више од венчања, јер овај брак може да запечати Свети Дух Обећања, а Света писма кажу да ћемо наследити престоле, краљевства, кнежевства и власт (видети УИЗ 132:19). Видим радост која очекује оне који прихвате овај узвишени дар и достојно га користе.

Сестра Дона Смит Пакер и ја заједно смо у браку близу 70 година. Када је реч о мојој супрузи, мајци наше деце, немам речи. Осећај је толико дубок а захвалност тако моћна да не знам како да то изразим. Највећа награда коју смо примили у овом животу и животу који долази, то су наша деца и наша унучад. При крају наших заједничких дана у смртности, захвалан сам за сваки наш заједнички тренутак и за Господње обећање да неће бити краја.

Сведочим да Исус јесте Христ, Син живог Бога. Он је на челу своје Цркве. Захваљујући Његовом помирењу и моћи свештенства, породице које су започете у смртности могу бити заједно у вечности. Помирење, које може да обнови свакога од нас, не носи ожиљке. То значи да без обзира на оно што смо урадили, или где смо били, или како се нешто догодило, ако се заиста покајемо, Он је обећао да ће платити цену. А када је Он извршио помирење то је сређено. Има нас толико који таворимо са осећањима кривице, не знајући како да је се решимо. Решавамо је се прихватањем Христовог помирења, а све оно што је било болно може се претворити у лепоту, љубав и вечност.

Веома сам захвалан за благослове Господа Исуса Христа, за моћ стварања, за моћ откупљења, за помирење - помирење које може очистити сваку мрљу без обзира колика је или колико дуго траје или колико пута је поновљена. Помирење вас може поново ослободити да идете напред, чисто и достојно, да наставите тим путем који сте изабрали у животу.

Сведочим да Бог живи, да Исус јесте Христ, да помирење није општа ствар намењена целој Цркви. Помирење је лично и ако постоји нешто што вас опседа - нешто што се догодило веома давно да га се једва и сећате - препустите то помирењу. Оно ће га очистити и ви га се нећете, као ни Он, сећати више. У име Исуса Христа, амен.