2010–2019
Припремно свештенство
октобар 2014


Припремно свештенство

У припреми за свештенство „покажи ми“ рачуна се више од „кажи ми.“

Захвалан сам што сам се окупио са свештенством Божјим, које се протеже широм света. Ценим вашу веру, ваше служење и ваше молитве.

Моја порука вечерас је о Ароновом свештенству. Намењена је и свима нама који помажемо у испуњавању Господњих обећања онима који држе оно што се у Светим писмима описује као “ниже свештенство.”1 Такође се назива припремно свештенство. То је та величанствена припрема о којој ћу говорити вечерас.

Господњи план за Његово дело испуњава се припремом. Он је припремио земљу за нас да бисмо прошли тестове и прилике смртног живота. Док смо овде, налазимо се у стању које Света писма називају „стањем припреме.”2

Пророк Алма је описао изузетну важност те припреме за вечни живот, где можемо заувек живети у породицама са Богом Оцем и Исусом Христом.

Потребу за припремом објаснио је на овај начин: „А ми видимо да смрт долази на људски род, да, смрт о којој говораше Амулек, која је временска смрт. Ипак, човеку беше дато време у ком се може покајати. Стога, овај живот поста пробно стање, време припреме за сусрет са Богом, време припреме за то бескрајно стање о ком вам говорасмо, које је после васкрсења мртвих.”3

На исти начин на који нам је дато да живимо у смртности да бисмо се припремили за сусрет са Богом, време које нам је дато да служимо у Ароновом свештенству је прилика која нас припрема да научимо како да пружимо виталну помоћ другима. Баш као што нам Господ пружа помоћ која нам је потребна да бисмо положили тестове смртничког живота, такође нам шаље помоћ у припреми за свештенство.

Моја порука намењена је онима које Господ шаље у помоћ да припремају носиоце Ароновог свештенства као и онима који држе Ароново свештенство. Обраћам се очевима. Обраћам се бискупима. Говорим и онима из Мелхиседековог свештенства којима је поверено да буду сарадници и учитељи младићима који се припремају за свештенство.

Говорим речи хвале и у знак захвалности многима од вас широм света и ван граница времена.

Био бих неодговоран кад вам не бих испричао причу о председнику огранка и бискупу из моје младости. Постао сам ђакон са 12 година у малом огранку у источном делу Сједињених Америчких Држава. Огранак је био тако мали да смо мој старији брат и ја били једини носиоци Ароновог свештенства све док мој отац, који је био председник огранка, није позвао једног средовечног мушкарца да се прикључи Цркви.

Нови обраћеник је примио Ароново свештенство а са њим и позив да надзире Ароново свештенство. Још увек се сећам као да је било јуче. Сећам се дивног јесењег лишћа када је тај нови обраћеник пратио мог брата и мене да учинимо нешто за једну удовицу. Не сећам се шта је било у питању, али сећам се осећања које нам је помогло да урадимо оно што сам касније сазнао да је Господ рекао да сви морамо чинити да би нам греси били опроштени и да бисмо били припремљени да Га видимо.

Када се сада осврнем на то време, осећам захвалност за председника огранка који је позвао новог обраћеника да помогне Господу у припреми двојице дечака који ће заузврат једног дана бити бискупи са дужношћу да помажу сиромашнима и онима у потреби и који ће такође председавати припремним свештенством.

Још увек сам био ђакон када се наша породица преселила у једно велико одељење у Јути. Било је то први пут да сам осетио моћ пуног већа у Ароновом свештенству. У ствари, било је то први пут да сам видео веће. А касније сам први пут осетио моћ и благослов бискупа који је председавао у већу свештеника.

Бискуп ме је позвао да будем његов први помоћник у већу свештеника. Сећам се да је сам поучавао веће - без обзира на обавезе које је имао са другим талентованим мушкарцима које је могао позвати да нас поучавају. Поређао је столице у учионици у круг. Поставио ме је на столицу поред себе, са своје десне стране.

Могао сам да гледам преко његовог рамена док је поучавао. Повремено је гледао доле у пажљиво написане белешке у малом кожном роковнику на свом једном колену и у Света писма, очигледно често коришћена, са обележеним стиховима које је отворио на другом колену. Сећам се узбуђења са којим је причао приче о храбрости из књиге Данилове и своје сведочанство о Спаситељу, Господу Исусу Христу.

Увек ћу памтити како Господ позива сараднике пажљиво изабране да раде са носиоцима припремног свештенства.

Мој бискуп је имао моћне саветнике и из разлога које тада нисам разумео, више пута ме је звао на кућни телефон и рекао: „Хал, потребан си ми да идеш са мном као сарадник у неке посете.“ Једном ме је повео са собом до куће једне удовице која је живела сама и није уопште имала хране код куће. На путу према кући, зауставио је ауто, отворио Света писма, и рекао ми зашто се према тој удовици опходио као да је у стању не само да брине о себи него и да ће у неком времену у будућности бити у стању да помогне другима.

Друга посета је била човеку који је дуго био одсутан из Цркве. Мој бискуп га је позвао да се врати да буде са свецима. Осетио сам љубав свог бискупа према некоме у коме сам видео недопадљивог и непокорног непријатеља.

Још једном приликом посетили смо дом две мале девојчице које су њихови родитељи алкохоличари послали да нас дочекају на вратима. Девојчице су кроз комарник на вратима рекле да мајка и отац спавају. Бискуп је наставио да прича са њима, смешећи се и хвалећи њихову доброту и храброст, што се мени чинило да траје више од десет минута. Док сам ходао поред њега у одласку, тихо је рекао: „Била је то добра посета. Те мале девојчице никада неће заборавити да смо долазили.“

Два од оних благослова које старији свештеник сарадник може дати су поверење и пример брижности. Видео сам то када је мој син добио сарадника за кућно поучавање који је имао далеко више искуства у свештенству од њега. Његов старији сарадник је био председник мисије два пута и служио је на другим положајима вођства.

Пре него што је требало да посете једну од породица које су им биле додељене, тај искусан свештенички вођа тражио је да пре тога посети мог сина у нашој кући. Дозволили су ми да будем присутан. Старији сарадник почео је са молитвом, тражећи помоћ. Затим је рекао мом сину нешто попут овог: „Мислим да треба да поучавамо лекцију која ће звучати тој породици попут позива на покајање. Сматрам да је неће баш радо прихватити од мене. Мислим да ће ту поруку боље прихватити од тебе. Шта ти мислиш о томе?“

Сећам се ужаса у очима свог сина. Још увек могу да осетим срећу коју сам осетио оног тренутка када је мој син прихватио указано поверење.

Није било случајно што их је бискуп спојио. Захваљујући пажљивој припреми старијег сарадника он је сазнао за осећања породице коју је требало да поучавају. По надахнућу је осетио да треба да се повуче, да се ослони на неискусног младића да позове старију Божју децу на покајање и у безбедност.

Не знам за исход њихове посете, али знам да су бискуп, носилац Мелхиседековог свештенства и Господ припремали дечака да постане свештеник, а једног дана и бискуп.

Сада, такве приче о успешној припреми за свештенство познате су вам из онога што сте видели и што сте доживели у сопственим животима. Познавали сте такве бискупе, сараднике и родитеље, и сами сте били такви. Видели сте Господњу руку у својој припреми за свештеничке дужности за које је Он знао да ће вас очекивати.

Сви ми у свештенству имамо обавезу да помогнемо Господу да припреми друге. Неке ствари које можемо обавити могле би бити од највећег значаја. Чак моћније од коришћења речи у нашем поучавању доктрине биће наши примери живљења по тој доктрини.

У нашем свештеничком служењу изузетно је важно да позивамо људе да дођу Христу вером, покајањем, крштењем, и примањем Светог Духа. На пример, председник Томас С. Монсон је дао проповеди које су узбуркале осећања по питању свих тих учења. Али оно што знам о ономе што је чинио са људима, мисионарима и пријатељима Цркве, док је председавао мисијом у Торонту, подстакло ме је на акцију.

У припреми за свештенство „покажи ми“ рачуна се више од „кажи ми.“

То је разлог због ког су Света писма толико важна у нашој припреми за свештенство. Пуна су примера. Осећам као да могу да видим Алму како следи заповест анђела, а потом се журно враћа да би поучавао безбожне људе у Амонихи који су га одбили.4 Могу да осетим хладноћу затворске ћелије када је Бог рекао Џозефу Смиту да буде храбар и да га Он чува.5 Са тим сликама из Писама на уму, можемо бити припремљени да истрајемо у нашој служби када нам то изгледа тешко.

Отац или бискуп или старији сарадник у кућном поучавању који показује да има поверења у млађег носиоца свештенства може променити његов живот. Члан Већа Дванаесторице апостола једном је замолио мог оца да напише кратак чланак о науци и религији. Мој отац је био познати научник и верни носилац свештенства. Али још увек могу да се сетим тренутка када ми је дао папир који је написао и рекао: „Ево, пре него што пошаљем ово Дванаесторици желим да га прочиташ. Знаћеш да ли је то тачно.“ Био је 32 године старији од мене и немерљиво мудрији и интелигентнији.

Још увек сам ојачан тим поверењем великог оца и свештеника. Знао сам да није уложио своје поверењее у мене него у то да ће ми Бог рећи шта је истина. Ви, старији сарадници, можете благословити младог носиоца свештенства у припреми кад год можете да му укажете ту врсту поверења. То ће му помоћи да има поверење у нежни осећај надахнућа за себе, док једнога дана буду полагали своје руке да би печатили благослов за исцељење детета за које су лекари рекли да ће умрети. То поверење помогло ми је више пута.

Наш успех у припреми других у свештенству доћи ће у зависности од тога колико их волимо. То ће нарочито важити када морамо да их исправимо. Помислите на тренутак када један носилац Ароновог свештенства, можда за причесним столом направи грешку у вршењу неког обреда. То је озбиљна ствар. Понекад грешка захтева јавну исправку са ризиком да код људи изазове осећај огорчења, понижења, или чак одбацивања.

Сетите се Господњег савета: „Покаткад корећи са оштрином, кад на то подстакне Дух Свети, а тада исказуjући пораст љубави после тога према ономе кога си укорио, да не помисли да си му неприjатељ.”6

Реч пораст има посебно значење у припреми носилаца свештенства када их је потребно укорити. Та реч указује на пораст љубави која већ постоји. Оно што треба да се покаже је још више љубави. Они међу вама који припремају носиоце свештенства сигурно ће видети да праве грешке. Пре него што су примили ваш укор, сигурно су претходно осетили вашу постојану љубав. Морали су осетити вашу искрену похвалу пре него што су прихватили вашу исправку.

Сам Господ одржава оне са нижим свештенством с односом који уважава њихове могућности и њихову вредност за Њега. Чујте ове речи Јована Крститеља које је изговорио када је обновљено Ароново свештенство: „Вама, судругови моји у службеништву, у Месијино име поверавам Ароново свештенство, које држи кључеве послуживања анђеоског, и јеванђеља покајања, и крштења урањањем за опрост греха; и оно се никада више неће узети са земље док синови Левијеви поново не принесу Господу жртву у праведности.”7

Ароново свештенство је додатак вишем, Мелхиседековом свештенству.8 Као председник свеукупног свештенства, председник Цркве председава и над припремним свештенством. Годинама се Његове поруке о одласку у спасавање савршено уклапају са заповешћу да доносимо јеванђеље покајања и крштења у животе других.

Већа ђакона, учитеља и свештеника редовно се саветују како би сваког члана већа приближили Господу. Председништва дају задужења члановима да допиру до других у вери и љубави. Ђакони послужују причест с побожношћу и вером да ће чланови осетити утицај Помирења и бити одлучни да држе заповести док узимају те свете симболе.

Учитељи и свештеници моле се са својим сарадницима да испуне дужност да бдију над Црквом, над сваком особом појединачно. И ти сарадници моле се заједно када сазнају за потребе и очекивања главе породице. Када то чине припремају се за велики дан када ће председавати као очеви, у вери, у сопственим породицама.

Сведочим да сви који служе заједно у свештенству припремају људе за Господњи долазак у Његову Цркву. Бог Отац живи. Знам - знам - да Исус јесте Христ и да нас воли. Председник Томас С. Монсон је живи Господњи пророк. Тако сведочим у свето име Исуса Христа, амен.