2010–2019
Жеља
Aприл 2011.


Жеља

Да бисмо остварили своју вечну судбину, имаћемо жеље и радићемо у циљу развијања особина које су неопходне да бисмо постали вечна бића.

Одабрао сам да говорим о важности жеље. Надам се да ће свако од нас да преиспита себе како бисмо открили наше праве жеље и на који начин сврставамо наше најзначајније жеље.

Жеље одређују наше приоритете, приоритети обликују наше изборе, а избори одређују наше поступке. Жеље по којима делујемо одређују начин на који се мењамо, наша постигнућа и оно што постајемо.

Прво ћу да говорим о неким уобичајеним жељама. Kao смртници имамо неке основне физичке потребе. Жеља да удовољимо овим потребама наводи нас на доношење избора и одређује наше поступке. Три примера ће показати како понекад једну жељу замењујемо другом, коју сматрамо важнијом.

Прво, храна. Природно је да желимо да једемо, али понекад се та жеља може заменити снажнијом жељом да постимо.

Друго, уточиште. Као дванаестогодишњак одолео сам потреби за склоништем, због веће жеље да испуним захтев Извиђача да преноћим у шуми. Био сам један од неколицине дечака који су напустили удобност шатора и осмислили начин да саграде склониште и направе примитивне кревете од природних материјала које смо успели да нађемо.

Треће, сан. Чак се и ова природна потреба може заменити једном још значајнијом жељом. Као младом војнику Националне гарде државе Јуте, пример тога дао ми је један искусни официр.

У првим месецима корејског рата, активирана је артиљеријска бригада Националне гарде државе Јуте, Ричфилд. Овом бригадом је командовао капетан Реј Кокс и у њој је било око 40 мормона. Обучени, појачани резервистима са стране, убрзо су послати у Кореју, где су доживели неке од најљућих битака у том рату. У једној бици морали су да се одбране од директног напада непријатељске пешадије која је бројала на стотине, напад налик онима који су прегазили и уништили друге артиљеријске бригаде.

Какве ово везе има са одолевањем жељи за сном? Током једне критичне ноћи, када је непријатељска пешадија пробила прву линију одбране и дубље загазила у зону коју је чувала артиљерија, капетан Кокс је повезао телефонске линије са својим шатором и наредио бројним стражарима да лично контактирају са њим телефоном сваког пуног сата током читаве ноћи. Стражари су због тога остали будни, али то је значило и да ће капетанов сан стално бити прекидан. „Како си могао то да урадиш?”, упитао сам га. Његов одговор показује моћ савладавања жеље.

„Знао сам да ћу, ако се икада вратимо кући, морати да се сусретнем са родитељима тих дечака на улицама нашег малог града и нисам желео да се суочим са било ким од њих, ако њихов син не дође кући због неког мог пропуста као команданта.”1

Какав је то пример моћи коју савладана жеља има над приоритетима и делима! Какав моћан пример за све нас који смо одговорни за добробит других – родитеља, црквених вођа и учитеља!

У епилогу ове приче, раног јутра после његове скоро потпуно непроспаване ноћи, капетан Кокс је повео своје људе у против-напад на непријатељску пешадију. Имали су око 800 заробљеника и само два рањеника са своје стране. Кокс је добио орден за храброст, а његова бригада је примила Председничку повељу за показан несвакидашњи хероизам. И, налик Хеламановим младим ратницима (видети Алма 57:25–26), сви су се вратили кући.2

Мормонова књига садржи многа учења о важности жеље.

После много сати упућивања молитви Господу, Еносу је речено да су му греси опроштени. Онда је „поче[о] осећати жељу за добробити браће своје (Енос 1:9). Написао је: „И догоди се да пошто се мољах и радих са пуном марљивошћу, Господ ми рече: Уделићу ти по жељама твојим, због вере твоје” (стих 12). Обратите пажњу на три основне ствари које су претходиле обећаном благослову: жеља, труд и вера.

У својој проповеди о вери, Алма поучава да вера може започети тако што „барем пожелите да верујете” и „нека та жеља делује у [нама]” (Алма 32:27).

Још једно дивно учење о жељи, поготово о жељи која би требало да нам буде на првом месту, уткано је у искуство ламанског цара кога поучава мисионар Арон. Када му је Ароново учење привукло пажњу, краљ је упитао: „Шта да учиним да бих могао да се „родим од Бога” и „добијем тај вечни живот?” (Aлмa 22:15). Арон је одговорио: „Желиш ли то,… покајеш ли се због свих греха својих и поклониш пред Богом, и са вером призовеш име Његово, верујући да ћеш примити, примићеш тада наду за којом чезнеш” (стих 16).

Цар је тако и учинио, и у моћној молитви је објавио: „Ја ћу одбацити све грехе своје да бих те упознао… и бити спашен у последњи дан” (стих 18) Са таквом посвећеношћу и препознавањем своје најважније жеље, његова молитва је услишена на чудесан начин.

Пророк Алма је имао велику жељу да узвикује свом народу да се покаје, али је схватио да не треба да жели да има велику моћ да их присили што је тада било потребно јер је закључио: „[Праведан Бог] … људима дарује по жељи њиховој, било да је она за смрт или за живот” (Алма 29:4). Слично томе, у савременим откривењима Господ изјављује да „[ће] суди[ти] свима према делима њиховим, према жељама срца њихових” (УиЗ 137:9).

Да ли смо заиста спремни да наш Вечни Судија додели толики значај ономе што искрено желимо?

Многи стихови из Светих писама говоре о нашим жељама односећи се на њих као на оно чему тежимо. „Онај који ме помно тражи, наћи ће ме, и неће бити остављен” (УиЗ 88:83). „Искрено тежите најбољим даровима” (УиЗ 46:8). „Онај који марљиво тражи, наћи ће” (1. Нефи 10:19). „Приближите се к мени се мени и ја ћу се приближити к вама; тражите ме марљиво и наћи ћете ме; иштите, и примићете; куцајте, и отвориће вам се” (УиЗ 88:63).

Није лако прилагодити своје жеље како бисмо дали највећи приоритет ономе што је вечне природе. Сви смо у искушењу да пожелимо тај светски квартет кога чине иметак, престиж, понос и моћ. Све то можемо желети али не би требало да нам буде од највишег приоритета.

Они чија је највећа жеља да приграбе добра упадају у замку материјализма. Не обраћају пажњу на упозорење: „Не тражи богатство нити ништавне ствари овог света” (Алма 39:14; видети такође Јаков 2:18).

Они који желе да се истакну или да буду моћни, требало би да следе пример храброг капетана Моронија, који у својој служби није тежио „за моћу” или за „почастима световним” (Алма 60:36).

Како развијамо жеље? Мало њих ће проћи кроз критичну ситуацију која је мотивисала Арона Ралстона,3 али његово искуство пружа вредну лекцију о развијању жеље. Када је Ралстон планинарио по забаченом кањону јужне Јуте, камен тежак преко 350 кг се нагло померио и заробио му десну руку. Пет усамљених дана се борио да се ослободи. Када је био на граници одустајања и прихватања смрти, имао је визију трогодишњег дечака како му трчи у сусрет, а он га подиже левом руком. Протумачивши визију као приказ његовог будућег сина и осигурање да још увек постоји шанса да преживи, Ралстон је скупио храброст за предузимање драстичне мере која је била неопходна за спашавање његовог живота, пре него што га сва снага напусти. Поломио је две кости своје заглављене руке и потом је употребио нож из свог комплета за одсецање те руке. Онда је прибрао снагу да пешачи пет миља (8 километара) како би нашао помоћ.4 Какав пример снаге огромне жеље! Када имамо визију онога што можемо постати, наша жеља и моћ да делујемо се веома увећавају.

Многи од нас се никада неће суочити са тако екстремним проблемом, али сви се суочавамо са критичним изазовима који нас могу спречити у напредовању ка вечној судбини. Ако су наше праведне жеље довољно јаке, оне ће нас мотивисати да обликујемо сами себе уклањајући зависности и друге притиске греха и приоритета који спречавају наш вечни напредак.

Требало би да упамтимо да праведне жеље не могу да буду површне, изненадне или привремене. Морају бити искрене, непоколебљиве и трајне. Тако мотивисани, кренућемо у потрагу за тим условом који је пророк Џозеф Смит описао, рекавши да морамо да „савладамо свако зло у [нашим животима] и да изгубимо сваку жељу за грехом.5 То је искључиво лична одлука. Као што је старешина Нил А. Максвел рекао:

„Када се људи описују као да су изгубили жељу да греше, они, и само они, намерно одлучују да се ослободе тих погрешних жеља, вољни да се одрекну свих својих грехова како би упознали Бога.”

Стога, оно што тренутно пожелимо, временом се претвара у оно што ћемо постати и што ћемо примити у вечности.”6

Колико год да је важно изгубити жељу да грешимо, вечни живот захтева више од тога. Да бисмо постигли своју вечну судбину, имаћемо жеље и радићемо у циљу развијања особина које су неопходне да бисмо постали вечна бића. На пример, вечна бића праштају свима који су се огрешили о њих. Добробит других стављају испред сопствене. И воле сву Божју децу. Ако се то чини претешким – а сигурно да није лако никоме од нас – онда би прво требало да пожелимо такве особине и да се окренемо нашем Небеском Оцу пуном љубави за помоћ у вези са нашим осећањима. Мормонова књига нас поучава: „Молите се Оцу свом снагом срца, да се [испунимо] оном љубављу коју је Он подарио свима онима који су прави следбеници Сина Његовог, Исуса Христа” (Морони 7:48).

Завршићу последњим примером жеље која би требало да буде звезда водиља свим мушкарцима и женама – онима који су тренутно у браку и самцима. Сви би требало то да желе и да озбиљно раде на обезбеђивању брака за вечност. Они који су већ венчани у храму требало би да ураде све што је у њиховој моћи да би сачували брак. Они који су сами требало би да желе храмски брак и да улажу примарне напоре како би га достигли. Млади и млади самци требало би да одоле политички исправном али из перспективе вечности погрешном концепту који омаловажава значај брака и подизања деце.7

Самци, молим вас да размислите о изазову из овог писма, које је написала једна слободна сестра. Она је молила за „праведне кћери Божје које искрено желе да упознају неког ко је достојан, али мушкарци су изгледа заслепљени и збуњени, не знајући да ли је заиста њихова одговорност да траже ове дивне, одабране кћери нашег Небеског Оца, да им се удварају и да буду спремни на склапање и држање светих завета у дому Господњем.” Закључила је: „Много је младих слободних мушкараца светаца последњих дана који једва чекају да изађу и да се забављају, иду на састанке и друже се, али уопште не желе да се на било који начин обавежу са неком женом.”8

Сигурна сам да би неки млади мушкарци који нестрпљиво трагају за неким желели да додам да постоје и девојке чије жеље за достојним браком и децом заузимају далеко ниже место од њихових жеља за каријером или другим смртничким циљевима. И мушкарци и жене би требало да имају праведне жеље које ће водити вечном животу.

Упамтимо да жеље одређују наше приоритете, приоритети обликују наше изборе, а избори прерастају у наша дела. Поред тога, наша дела и жеље доводе до тога да постанемо нешто, било да је то искрен пријатељ, надарени учитељ или неко ко се квалификовао за вечни живот.

Сведочим о Исусу Христу, чија љубав, учења и помирење све чине могућим. Молим се да, пре свега, пожелимо да постанемо попут Њега, како би једног дана могли да се вратимо у Његово присуство и примимо пунину Његове радости. У име Исуса Христа, амен.

  1. Ray Cox, интервју од стране аутора од 1. авг,1985, у Mount Pleasant-у, Utah, који потрђује оно што ми је рекао у Provo, Utah, отприлике 1953.

  2. Видети Richard C. Roberts, Legacy: The History of the Utah National Guard (2003), стр. 307–314; „Self-Propelled Task Force”, National Guardsman, мај 1971, задња корица; Miracle at Kapyong: The Story of the 213th (филм у продукцији Southern Utah University, 2002).

  3. Видети Aron Ralston, Between a Rock and a Hard Place (2004).

  4. Aron Ralston, Between a Rock and a Hard Place, стр. 248.

  5. Видети Учења председника Цркве: Џозеф Смит (2007), стр. 211.

  6. Нил А. Максвел, „According to the Desire of Our Hearts”, Ensign,, нов. 1996, стр. 22, 21.

  7. Видети Julie B. Beck, „Teaching the Doctrine of the Family”, Liahona, март 2011, стр. 32–37; Ensign, март. 2011, стр. 12–17.

  8. Писмо, 14. септ. 2021.