1. И догоди се да цар Ламони нареди да слуге његове иступе и посведоче о свему што беху видели у погледу тога.

2. И кад сви посведочише о оном што беху видели, и кад он сазна за верност Амонову у очувању стада његових, а и за његову велику моћ у сукобу против оних који га настојаху убити, беше веома запрепашћен, и рече: Заиста, тај је више од човека. Гле, није ли то Велики Дух који шаље тако велике казне на овај народ, због убистава њихових?

3. А они одговорише цару, и рекоше: Не знамо да ли је он Велики Дух или човек. Али, знамо оволико – да га непријатељи цареви не могу убити, нити могу растерати стада царева када је он са нама, због вештине и велике снаге његове. Стога, знамо да је он пријатељ цару. И ево, о цару, не верујемо да иједан човек има тако велику моћ, јер знамо да он не може бити убијен.

4. И ево, кад цар чу ове речи, рече им: Сада знам да је то Велики Дух и он сиђе овај пут да сачува животе ваше, да вас не бих погубио као што учиних браћи вашој. Ево, то је Велики Дух о ком говораху очеви наши.

5. Ево, беше то предање Ламонијево, које беше примио од оца свога, да постоји Велики Дух. Упркос томе што вероваху у Великог Духа, сматраху да је исправно све што чине. Ипак, Ламони се поче веома плашити у страху да беше учинио неправду убијајући слуге своје;

6. Јер погуби многе од њих ради тога што браћа њихова растериваху стада њихова на појилу. И тако, будући да стада њихова беху растерана, беху погубљени.

7. Ево, беше обичај тих Ламанаца да стоје крај вода Себус да растерују стада људима, како би многа која беху растерана одвели у земљу своју, јер код њих беше обичај отимања.

8. И догоди се да се цар Ламони распитиваше код слугу својих, говорећи: Где је тај човек који има тако велику моћ?

9. А они му рекоше: Ено, храни твоје коње. Ево, пре појења стада њихових, цар беше заповедио својим слугама да припреме његове коње и кочије и одведу га у земљу Нефи. Наиме, тамо у земљи Нефи, отац цара Ламонија, који беше цар целе земље, беше заказао велику гозбу.

10. Ево, кад цар чу да Амон припрема његове коње и његове кочије, беше још више зачуђен због верности Амонове, говорећи: Заиста, не беше ни једног слуге међу слугама мојим који беше тако веран као овај човек. Он се, наиме, сећа да изврши све заповести моје.

11. Сада сигурно знам да је то Велики Дух, и ја бих да дође к мени, али се не усуђујем.

12. И догоди се да када Амон припреми коње и кочије за цара и слуге његове, оде цару и виде да лице царево беше измењено. Стога беше спреман да се удаљи из присуства његовог.

13. А један од царевих слугу му рече: Рабана! – чије тумачење је моћан или велики цар, сматрајући цареве своје моћнима – и тако му рече: Рабана, цар жели да останеш.

14. Стога се Амон окрете цару, и рече му: Шта хоћете да учиним за вас, о цару? А цар му не одговори током сат времена по времену њиховом, јер не знаше шта би му рекао.

15. И догоди се да му Амон поново рече: Шта желите од мене? Али цар му не одговори.

16. И догоди се да Амон, будући испуњен Духом Божјим, прозре стога мисли цареве. И рече му: Је ли то зато што чу да одбраних слуге твоје и стада твоја и погубих седморицу од браће њихове праћком и мачем и одсекох руке осталима, да бих одбранио стада твоја и слуге твоје. Гле, да ли то изазва чуђење твоје?

17. Кажем ти, шта је то да је чуђење твоје тако велико? Гле, човек сам и твој сам слуга, дакле, шта год зажелиш што је исправно, учинићу то.

18. Ево, кад цар чу те речи, поново се зачуди, јер увиде да Амон може да разазна мисли његове. Ипак, упркос томе, цар Ламони отвори уста своја и рече му: Ко си ти? Јеси ли ти Велики Дух, који све зна?

19. Амон одговори и рече му: Нисам.

20. А цар рече: Како знаш мисли мога срца? Можеш да говориш одважно, и испричаш ми о томе и кажеш ми, такође, којом моћу погуби и одсече руке браће моје која растераше стада моја –

21. И ево, испричаш ли ми о томе, шта год зажелиш даћу ти. И буде ли потребно, бранићу те војскама својим. Али, знам да си ти моћнији од свих њих. Ипак, шта год пожелиш од мене, даћу ти.

22. Ево, Амон будући мудар, а ипак безазлен, рече Ламонију: Хоћеш ли послушати речи моје кажем ли ти којом моћу то чиним? А то је оно што од тебе желим.

23. А цар му одговори, и рече: Да, повероваћу свим речима твојим. И тако беше ухваћен лукавством.

24. А Амон му поче говорити са одважношћу, и рече му: Верујеш ли да постоји Бог?

25. А он одговори и рече му: Не знам шта то значи.

26. А Амон затим рече: Верујеш ли да постоји Велики Дух?

27. А он рече: Да.

28. А Амон рече: То је Бог. И Амон му поново рече: Верујеш ли да тај Велики Дух, који је Бог, створи све што је на небу и на земљи?

29. А он рече: Да, верујем да Он створи све што је на земљи, али небеса не познајем.

30. А Амон му рече: Небо је место где пребива Бог и сви његови свети анђели.

31. А цар Ламони рече: Је ли оно изнад земље?

32. А Амон рече: Да, и Он гледа доле на сву децу човечју и зна све мисли и намере срца, јер руком Његовом сви они беху створени од почетка.

33. А цар Ламони рече: Верујем у све што ти рече. Да ли те Бог посла?

34. Амон му рече: Човек сам, а човек на почетку беше створен по обличју Божјем, и Његовим Светим Духом сам позван да овај народ поучим томе, да могу бити приведени к знању о ономе што је праведно и истинито;

35. А део тог Духа пребива у мени, што ми даје знање, а и моћ у складу са вером мојом и жељама које су у Богу.

36. Ево, кад Амон изговори те речи, започе код стварања света, а и стварања Адама, и рече му све о паду човековом, и исприповеди и изложи пред њега записе и Света писма народа која пророци беху изговорили, и то до оног времена када отац њихов, Лехи, напусти Јерусалим.

37. И исприповеди (беше то, наиме, за цара и слуге његове) о свим путовањима очева њихових у пустињи, и о свим страдањима њиховим од глади и жеђи, и патњама њиховим, и тако даље.

38. И такође им исприповеди о побунама Ламана и Лемуила и синова Исмаилових. Да, изложи им све побуне њихове и разложи им све записе и Света писма од времена кад Лехи напусти Јерусалим па до садашњег времена.

39. Али, то није све. Он им, наиме, разложи план откупљења који беше припремљен од постанка света, и обзнани им о доласку Христовом. И обзнани им сва дела Господња.

40. И догоди се да пошто све то изговори и протумачи цару, поверова цар свим речима његовим.

41. И поче вапити Господу, говорећи: О, Господе, имај милости. У складу са обиљем милости коју имаше према народу Нефијевом, имај према мени и моме народу.

42. И ево, кад то изговори, паде на земљу као да је мртав.

43. И догоди се да га слуге његове узеше и однеше жени његовој и положише га на постељу, а он као мртав лежаше током два дана и две ноћи. А жена његова и синови његови и кћери његове, по обичају ламанском, нарицаху за њим веома оплакујући губитак његов.